Kritika romana „Olujni bedem“ Dejana Stojiljkovića (Laguna, Beograd, 2017)
Piše: Pavle Zelić
Željno iščekivani nastavak izuzetno popularnog romana „Duge noći i crne zastave“ Dejana Stojiljkovića, autentičnog srpskog bestseler pisca koji svakim narednim delom podiže lestvicu uzbudljivosti, studioznosti i kvaliteta svoje proze, sve je ono što su ljubitelji dobre istorijske književnosti očekivali, ali i mnogo više od toga.
Po svemu sudeći, Dejan Stojiljković je samo delimično preuzeo jednu lošu osobinu autora epopeje „Pesme leda i vatre“ Džordža R. R. Martina, poznatije kao „Igra prestola“ po istoimenoj seriji. Pa tako, dok ljubitelji fantazijskih avantura u Vesterosu još od 2011. iščekuju šesti nastavak te sage, Stojiljkovićevi verni čitaoci posle nepunih pet godina mogu da uživaju u drugom delu planiranog petoknjižja o Kosovskom boju ili, bolje rečeno, srpsko-turskim ratovima. Ovaj pisac je, naravno, bio više nego vredan u međuvremenu, kako na literarnom planu (roman „Kainov ožiljak“ sa Vladimirom Kecmanovićem 2014, zbirka priča „Kišni psi“, 2015, i tri ilustrovane knjige o Stefanu Nemanji sa Vladimirom Kecmanovićem i crtačem Draganom Paunovićem 2016−2017), tako i na scenarističkom (igrana serija „Senke nad Balkanom“ i brojni stripski projekti u nastajanju). Ipak, sama činjenica da se stvorila prava fama oko „Olujnog bedema“ koja, iako na lokalnom nivou, izuzetno podseća na onu vezanu za pomenutog Martina, mnogo govori o kvalitetu „Dugih noći i crnih zastava“, i suštinskoj potrebi scene i tržišta za ovakvim delima, naročito kada su realizovana na tako umešan i upečatljiv način.
Nakon događaja u „Dugim noćima…“, odnosno pada Pirotske tvrđave pod najezdom osmanlijskih hordi, na redu je Niš. U njemu svoju samovolju sprovodi lokalni gospodar − kefalija Nenada, koji nije rad da ispoštuje volju kneza Lazara koji je poverio komandu nad odbranom grada vojvodi Milanu Toplici. I drugi vitezovi tajanstvenog Reda Zmaja, koje smo upoznali u prethodnom romanu, Ivan Kosančić i Miloš Obilić imaju paralelnu priču, a kompleksnu strukturu romana upotpunjuju i natprirodni podzapleti. Iako su nam mnogi od aktera knjige poznati, Stojiljković ih čini osobenim i svojim u karakterizaciji koja mitske junake svodi na moćne i beskompromisne, ali ipak realne ličnosti.
Posebno je zanimljivo kako autor gradi tenziju u malo poznatim istorijskim okolnostima. Na njegovu i sreću čitalaca, nadogradnja i dopisivanje istorije kroz fikciju je rezultovalo izvanredno dinamičnom pripovešću, koja prepliće činjenicu i mit do tako gustog tkanja da se ne može razaznati jedno od drugog. Dodatni fantastički „okretaj zavrtnja“ predstavljaju bića poput Naise, naše kraljice rečnih duhova, i peščanog bliskoistočnog demona Ifrita, u metafizičkom ratu koji potcrtava onaj koji vode ljudi. Najzad, iako se odlično snalazi u mirnijim momentima i inteligentnim prepucavanjima likova, Stojiljković je najbolji kada može da se razmaše u spektakularnim prizorima bitaka koje bi teško ekranizovala čak i HBO produkcija.
Opsada Niša je mučan sukob na unutrašnjem i spoljnom nivou ali se gradacijski napetost romana uzdiže ka onome što sledi na kraju. Boj na Pločniku, koji pisac rekonstruiše maltene ni iz čega, je simfonija haosa i krvi, i sa jedne strane dočarava sav užas masovne pogibije, a takođe uspeva da prati sve važne aktere koji se u tom metežu bore za slavu, zemlju i život, u scenama koje se lako vizuelizuju što ne iznenađuje uzimajući u obzir i piščeve scenarističke angažmane.
Stojiljkovićevo umeće, uvek bazirano na višegodišnjim istraživanjima, da nebrojenim detaljima dočara ambijent, okolnosti i likove,, u ovom romanu je dovedeno do perfekcije, a svi precizni opisi, ali i jezik koji obiluje arhaizmima (za koje opet postoji detaljan rečnik na kraju), zaista nas prenose u to doba i na to mesto.
Stoga, već sada je izvesno da će ovaj serijal biti značajna odrednica u istoriji srpske književnosti, na više načina, kao možda i definitivna literarna obrada Kosovskog mita, kao presedan koji pomiruje „visoku“ umetnost i pop-kulturu i, pre svega, kao jedna prokleto dobra priča.
