Priča o Bogdanu Vidanoviću, prvom srpskom serijskom ubici (3)
Niš, raskrsnica Balkana, tridesetih godina prošlog veka krupnim koracima žurio je da sustigne evropske prestonice i gradove. U njemu se slivala intelektualna, politička i privredna elita, tursku kaldrmu i krivudave sokake zamenjuju široke i uređene ulice koje osvetljavaju ulične svetiljke. Pored uličnih zaprega i fijakera projuri i pokoji automobil, a s vremena na vreme čuje se i zvono tramvaja. Uzdižu se fabrički dimnjaci i niču nova naselja ljudi koji u potrazi za egzistencijom veruju u novo doba industrijske revolucije. Između svega toga na ulicama grada pojavljuje se nova vrsta predatora, do tada nepoznata na ovim prostorima − serijski ubica…
Piše: Vladan Stojiljković
OPTUŽNICA
Na dan suđenja Vidanoviću, 15. decembra 1933. godine, Okružni sud u Nišu bio je pod pravom opsadom građana koji su se, još uvek u neverici da je uhvaćen zločinac takvih razmera, tiskali oko sudske zgrade. Žandarmerija i policijski službenici jedva su zadržavali radoznalu i ogorčenu masu. Sala u kojoj se obavljalo suđenje bila je premala da primi rodbinu ubijenih, novinare iz cele zemlje i sve ostale koji su želeli da prisustvuju ovom procesu. Sudski kolegijum su sačinjavali predsedavajući sudija Živan Marković i sudije Mirković, Jugović, Vujičić i Ćirković. Optužbu je zastupao državni tužilac Ljubiša Donić, a odbranu advokat Borivoje Milošević.
Uz pratnju stražara i upravnika zatvora Radeta Tomaševića, u salu je uveden optuženi Bogdan Vidanović, okovanih ruku i nogu. Pošto se publika u sali umirila sudija se obratio optuženom:
„Ustani. Tebi se danas sudi. Opominjem te da govoriš istinu jer ćeš samo tako sebi pomoći.”
„Hoću”, odgovorio je kratko i mirno Vidanović.
Predsednik suda upitao ga je potom da li ima još neko delo koje želi da prizna a da nije obuhvaćeno optužnicom.
Vidanović je glasno odgovorio:
„Gospodine predsedniče, za ovo nisam kriv.”
„Optužen si za ovo, a da li imaš još neku krivicu?“
„Imam. Za vreme rata, zato što sam se tukao sa neprijateljem. Tada sam čak bio predložen za odlikovanje.”
Sudija Jugović je onda, kako bi napravio uvod, počeo sa pitanjima vezanim za raniji život optuženog.
,,Ostao sam u selu sve do 1914. godine kada sam stupio u vojsku kao regrut. Za vreme rata bio sam ranjen i zarobljen od Bugara. Pobegao sam iz ropstva 1918. godine.”
Vidanović je dalje naveo da je selo napustio 1919. godine i stupio u žandarmeriju, gde je službovao na više mesta u Pirotu i okolini, a onda je 1924. prešao na službu u železnicu. Tvrdio je da se na ovaj potez odlučio kako bi se oženio svojom ženom Danicom. Na pitanje da li je tokom službovanja često koristio alkohol odgovorio je kratko – obično.
Sudija Jugović je pokušavao da nizom pitanja iz prethodnog života Vidanovića baci više svetla na njegov psihološki profil i navike.
Ipak, na pitanje da li se oseća kriv za ubistva i konkretno za koja, on je negirao krivicu i tvrdio da mu je priznanje iznuđeno. S obzirom da je na rekonstrukcijama davao precizne podatke o delima koja je izvršio, sudija ga je upitao kako je sve to znao. On je odgovorio da ga je policija uputila kako da odgovara. Bilo je jasno da će se odbrana bazirati na iznuđenim dokazima i možda privremenoj neuračunljivosti optuženog.
Prešlo se na čitanje optužnih tačaka kojima se Vidanović tereti od strane državnog tužioca Donića.
Bogdan Vidanović je bio optužen za sledeća dela:
- Za delo krađe u stanu Branislava Živkovića – Bogdan Vidanović je jednog dana u mesecu martu 1932. godine uskočio kroz otvoren prozor u stan Živković Branislava, kotlara Železničke radionice u Kursulinoj ulici br. 35, i to na taj način što je nasilno otvorio taj prozor. Iz stana je uzeo dva ćilima i još neke stvari, a između ostalog i razne nevažeće banknote raznih država, među kojima i dve krunsko dinarske novčanice, jednu banknotu od pet drahmi i deset do dvanaest hiljada ruskih rubalja, u nameri da ove stvari zadrži i tako pribavi protivpravnu i protivimovinsku svojinu, te je time učinio delo kažnjivo po članu 316 tačka 1 Krivičnog zakonika.
- Za delo ubistva Leposave Petrović Premetarske. Optuženi je noću između 16. i 17. maja 1932. godine nekoliko puta posle devet časova uveče otišao u stan pokojne Leposave Petrović Premetarske i njene majke pokojne Zorice, udove Đorđevića Stavre Premetarskog, sa kojima se još ranije poznavao, a sa Leposavom održavao i intimne odnose. Pošto mu pokojna Leposava nije dozvoljavala da uđe u kuću radi polnog snošaja, silom je razbio staklena vrata i tu od nje zahtevao ponovo da mu dozvoli obavljanje snošaja. Kada ona na to nije pristala, već počela da mu preti i da ga goni, on je, shvativši da od ovog dela može imati i materijalne koristi, nožem koji je sa sobom poneo u nameri izvršenja zločina i uklanjanja eventualnih tragova, udario Leposavu osam puta po raznim delovima tela. Od ovih povreda je odmah izdahnula, a Vidanović je ovim učinio zločin protiv života i tela iz paragrafa 176/11 таčке 1 i 2 Krivičnog zakonika.
Čitav niz izvršenih ubistava nedvosmisleno pokazuje da je optuženi svesno i namerno ubijao svoje žrtve kada su mu se one opirale ili pretile prijavom vlastima. Njegova dalja egzistencija – nastavljao je tužilac – opasnost je za društvo i javni poredak, te isključuje popravak u vidu bilo kakve vremenske kazne, pa se ekvivalent nalazi samo u izricanju smrtne kazne.
Tužilac skida naočare i glasno izgovara reči koje se prolamaju sudnicom: “Ja tražim smrtnu kaznu!”
ISKLJUČIVO APSOLUTNO NISAM…
Kao u završnici neke opera, buka se postepeno stišava, čuje se tek poneki glas koji kratko govori “Na smrt! Na smrt!”
A zatim opet glas tužioca koji nastavlja mirno, po rutini: “Od olakšavajućih okolnosti priznaje se optuženom samo priznanje, ali molim sud da mu u otežavajuće uzme svirepost pri izvršenju dela, koja se naročito manifestovala krvoločnim i zverskim udarcima noža po leševima, kao i grubo fizičko maltretiranje žrtava”.
Predsedavajući suda je zatim upitao optuženog da li je razumeo optužnicu.
“Razumeo sam, za ubistva nisam kriv.”
Sudija: Polako, idemo redom. Jesi li ukrao Branislavu Živkoviću one stvari?
Vidanović: Jesam, izvršio sam ovu krađu.
Sudija: Kako?
Vidanović: Vraćao sam se sa službe i video na prozoru ćilimove. Posle toga jedne noći otvorio sam prozor i uzeo ćilimove i sat.
Sudija: Kako si to učinio? Jesi li razbio prozor?
Vidanović: Nisam. Ja sam ga gurnuo i on se otvorio.
Sudija: Kako kada je uviđajem ustanovljeno da je prozor razbijen.
Vidanović: Tamo može sve da piše.
Sudija: Šta si još uzeo osim ćilimova? Jesi uzeo novac?
Vidanović: Nisam.
Sudija: A otkud je pretresom kod tebe pronađen i novac?
Vidanović: To mi je iz 1929. Nisam ukrao, časti mi moje.
Sudija: Lepo, ti si prvo odrekao, a zatim priznao. Zašto si uzeo taj novac?
Vidanović: Za uspomenu.
Sudija: Kako, za muzej?
Vidanović: Pa jest.
Sudija je onda prešao na ispitivanje Vidanovića u vezi ubistva Leposave i Zojke Premetarac, napominjući da je on ovo delo priznao i u policiji i kod istražnog sudije. Međutim, na opšte iznenađenje, Vidanović je ovo negirao.
Vidanović: Jesam priznao, ali to delo nisam izvršio.
Sudija: Ali si priznao?
Vidanović: Jesam.
Sudija: Zašto?
Vidanović: Priznanje mi je bilo iznuđeno.
Sudija: Dobro, iznuđeno ti je u policiji, što ga nisi odrekao na sudu?
Vidanović: Nisam smeo.
Sudija: Zašto? Je li te neko prinuđivao?
Vidanović: Nije.
Sudija ga je onda upitao kako mu je to priznanje iznuđeno na šta je on odgovorio: “Sve su mi u policiji ispričali šta da govorim”.
U sali je opet došlo do negodovanja, galame i dovikivanja. Sudija je umirivao gnevnu masu, a umešali su se i sudski stražari.
Na pitanje da li je znao Leposavu Premetarac, odgovorio je da je poznaje samo iz viđenja. Zatim mu je pročitana izjava koju je dao kod istražnog sudije gde do tančina opisuje ubistva, ali on to negira tvrdeći da je bio prinuđen u policiji da tako govori i prizna zločine. Na pitanje odakle ljudska krv na nožu koji mu je pronađen prilikom hapšenja, odgovorio je jednostavno sa: “Ne znam”. Sudija ga je onda opomenu da je mogao da se pravnim putem obrati u slučaju da su mu priznanja iznuđena prilikom istrage, a da su sva dela koja je izvršio kažnjiva smrću i da je jedina olakšica priznanje dela.
Vidanović je mirno pogledao prema sudskom veću i izgovorio: „Ja govorim danas pravu istinu. Kako govorim, tako neka mi Bog pomogne”.
Zatim su mu pokazane slike žrtava , ali je on u prvi mah bio suzdržan da ih pogleda, zatim je prišao, bacio letimičan pogled i izjavio da mu ne predstavljaju ništa i da ne može da prepozna Leposavu Premetarac jer je, kako je i rekao, zna samo po viđenju. Zatim je usledilo pitanje odakle na njegovom nožu ljudska krv. On je ponovio da ni to ne zna, jer je njime samo klao jagnjad i ovce i da ga sa sobom nije nosio. Na pitanje kako daje kontradiktorne izjave u odnosu na one koje je davao u policiji i kod istražnog sudije, samo je kratko izjavio: “Isključivo ja to nisam učinio”.
Zatim je opet upitan kako objašnjava da je priznao dela do detalja, pa i da je islednike, među kojima su bili državni tužilac i istražni sudija, sam odveo do mesta gde su nađeni leševi Ljubinke Krstić i Agate Fileš, on je odgovorio da ga je policija naučila. Sudije je interesovalo kako su to učinili. Na opšte iznenađenje, Vidanović je tvrdio da su ga na mesta zločina vodili noću. A na pitanje kako je mogao da zapamti lokacije i islednike odvede na prava mesta, on je zaćutao a zatim odgovorio: ”Isključivo apsolutno nisam”.
Tužilaštvu i sudijama naročito je upala u oči njegova ranija tvrdnja da je sutradan posle ubistva Agate Fileš pronašao njenu radničku knjižicu, pocepao je i bacio. On je kasnije odveo istražnog sudiju i islednike do tog mesta gde su pronađeni ostaci. Na pitanje u koje doba dana je to bilo, on je odgovorio predveče, a na opasku da je sve vreme tvrdio da su ga vodili noću ponovio je isti odgovor: “Isključivo apsolutno nisam”.
Bilo je i više nego očigledno da je Vidanović bio naučen da kada se nađe u situaciji da ne može da objasni svoje postupke, odgovara na istovetan način. Jedino što je pred sudom priznavao, uprkos predočenim dokazima, bila je krađa.
Bogdan Vidanović je tokom saslušanja u policiji davao vrlo kontradiktorne izjave. Nije priznavao sve zločine već samo pojedine, zatim bi tvrdio da nije izvršio nijedan zločin osim krađe koja mu se pripisuje i da je bio prinuđen batinama i drugim vrstama pritisaka da prizna ubistva. Međutim, ono što je, moglo bi se reći, bilo ključno bile su činjenice da se poznavao sa svim žrtvama i da je na rekonstrukcijama zločina na mestima gde su izvršena davao vrlo detaljna objašnjenja kako je to učinio.
Dana 8. septembra 1933. godine u kasnim popodnevnim časovima policija je povela Bogdana Vidanovića da objasni kako je ubio Ljubinku Krstić. Išavši putanjom kojom je prethodno vodio i svoju žrtvu, Vidanović je sa namerom ometan od policijskih islednika kako bi ustanovili da ih ne navodi na neki drugi pravac. Međutim, on ih je odveo na mesto zločina. Ono što je policiju iznenadilo bila je njegova mirnoća i hladnokrvnost.
Kada je stigao na mesto gde je izvršio zločin, zamolio je da ga puste da malo odmori i seo baš na mesto gde je zatečen leš pokojne Ljubinke. Zatim je mirnim glasom objasnio kako je izvršio ubistvo:
„Stajali smo jedno prema drugom. Nagovarao sam je da legnemo. Nikako nije htela. To me je razbesnelo. Izvadio sam nož, koji sam uvek nosio u unutrašnjem džepu kaputa i držeći je za rame dva puta sam je udario u grudi i povukao levom rukom i ona je pala potrbuške licem prema zemlji.”
Položaj pronađenog leša poklapao se sa Vidanovićevom izjavom. U večernjim satima vraćen je nazad u pritvor. I tu je iznenađivao svojom smirenošću, iako je malo pre priznao težak zločin. Stražar ga je ponudio večeru, a on mu je odgovorio da će jesti kasnije kada predahne.
