Priča o Bogdanu Vidanoviću, prvom srpskom serijskom ubici (3)
Niš, raskrsnica Balkana, tridesetih godina prošlog veka krupnim koracima žurio je da sustigne evropske prestonice i gradove. U njemu se slivala intelektualna, politička i privredna elita, tursku kaldrmu i krivudave sokake zamenjuju široke i uređene ulice koje osvetljavaju ulične svetiljke. Pored uličnih zaprega i fijakera projuri i pokoji automobil, a s vremena na vreme čuje se i zvono tramvaja. Uzdižu se fabrički dimnjaci i niču nova naselja ljudi koji u potrazi za egzistencijom veruju u novo doba industrijske revolucije. Između svega toga na ulicama grada pojavljuje se nova vrsta predatora, do tada nepoznata na ovim prostorima − serijski ubica…
Piše: Vladan Stojiljković
KOŠMAR SE NASTAVLJA
Istočno predgrađe Niša, koje se pruža desnom obalom Nišave, počinjalo je od naselja Jagodin-mala i nastavljalo se prema tadašnjoj tekstilnoj fabrici Mite Ristića i sinova, kasnije poznatijoj kao “Niteks”. Fizionomija jagodinmalskog kraja, osim što je gušće naseljena, nije se mnogo izmenila u odnosu na danas. Ulice i putevi koji se ovde pružaju i ukrštaju i ranije su imali iste trase. Od raskrsnice u Jagodin-mali uz brdo ka Viniku vodio je put prema crkvi Sv. Pantelejmona, iznad kojeg se jedan krak odvajao prema Gornjem i Donjem Matejevcu, odnosno Sanatorijumu za plućne bolesti. Put je bio potpuno kaldrmisan i dobro održavan zbog ovog medicinskog centra. u kojem su se lečili stanovnici iz cele tadašnje Jugoslavije. Drugi krak je vodio prema pobrđu Vinika, prelazivši na jednom mestu prugu Niš-Zaječar i stižući u selo Kamenica i na čuveni Čegar. Od Ristićeve fabrike nadalje bilo je vrlo malo kuća sa okućnicama i tu su se uglavnom doseljavali došljaci koji su u fabrici i radili. Ovaj pojas grada pripadao je ataru sela Matejevca, a zemljoposednici iz sela i dalje su obrađivali imanja.
Kako se kretalo prema Donjoj Vrežini, više su dominirale njive i voćnjaci nego stambeni objekti. Ovaj deo grada nosio je naziv Durlan ili, kako se negde spominje, Durlame. Kako se bližila berba kukuruza, Svetozar Milošević iz Gornjeg Matejevca, jedan od vlasnika njive na ovom području, uzjahao je svog konja i tog petog septembra 1932. godine krenuo da obiđe imanje. Lagano jašući stazom pored njive, primetio je između redova kukuruza nešto što mu je ličilo na ljudsko telo. Sjahao je i lagano prišao ne sluteći o čemu se radi. Uzviknuo je u znak pozdrava u nadi da će osoba da se odazove, međutim nije dobijao odgovor. Uskoro je ugledao stravičan prizor. Među stabljikama kukuruza ležala je poluobnažena žena, oblivena krvlju. Usplahireno se vratio do konja i pojahao ga prema gradu. Obavestio je o ovome policiju, koja se zajedno sa njim uputila na mesto zločina.
Bilo je očigledno da je devojka silovana, a zatim brutalno izmasakrirana. Međutim, njen identitet nije mogao da se ustanovi jer žrtva kod sebe nije imala nikakva dokumenta. Ipak, kasnije se ustanovilo da je to bila Ljubinka Krstić, čiji je nestanak prijavljen prvog septembra iste godine. Imala je samo 14 godina i živela u siromašnoj porodici, gde je majka služila po kućama a otac bio teperaš. Tako je i Ljubinka bila u stalnoj potrazi za poslom, a prvog dana septembra nije se vratila kući i njen nestanak je prijavljen. Tadašnji pripadnici policije i tužilaštva hvatali su se za glavu dok je štampa u celoj Kraljevini bacala drvlje i kamenje po njima. List “Pravda” od 9. septembra 1933. godine jasno konstatuje: “...Niška policija je na rđavom glasu u pogledu efikasnosti i spreme…”
Istraga je opet tapkala u mestu. Ispitivani su razni sumnjivi tipovi i kriminalci koji su ranije bili sumnjičeni ili su ležali kaznu za ovakva dela. Policijski agenti i žandarmi motrili su na sumnjiva mesta gde bi ubica mogao da se pojavi. U nekim delovima grada je čak poboljšana osvetljenost, ali rezultata nije bilo. Nisu postojali pouzdani tragovi i svedoci koji bi ukazivali na potencijanog monstruma, koji siluje i ubija čak i decu. Žrtve se nisu međusobno poznavale i jedino što su imale zajedničko je da su bile mlade, lepe i iz siromašnih porodica.
Dodatnu paniku unela je informacija da je u blizini Crkve Sv. Pantelejmona, takođe u njivi pod kukuruzima, ispod jednog orahovog drveta, pronađen još jedan izmasakrirani ženski leš. Radilo se o Agati Fileš, služavki koja je radila u kući izvesnog inženjera Vrhovca. Ona je prethodnog dana dala otkaz, jer je našla bolje nameštenje preko jednog prijatelja sa kojim je trebalo da se nađe. Obdukcija Agate Fileš potvrdila je da ona nije bila silovana, ali da je bilo nasilja i borbe, a da je smrt nastupila usled probadanja srčanog mišića oštrim predmetom. Dimenzije rane i mesto na telu ukazivali su da je ubistvo identično kao i kod Ljubinke Krstić. Međutim, ovog puta pronađen je i jedan trag koji bi mogao dovesti do zločinca − sasušeni komad blata sa otiskom obuće. Policija, na čelu sa upravnikom niške policije Dragoljubom Savićem, rešila je da zločinima stane na kraj. Nije ni slutila da ova dva, očigledno povezana, ubistva otvaraju pravu pandorinu kutiju jednog pomračenog uma. Bili su to zločini koje Niš do tada nije video.
KO JE “ČIKA VIDEN”?
U razgovoru sa porodicom inženjera Vrhovca saznalo se da je Agata Fileš napustila njihovu kuću i službu jer joj je bolje nameštenje pronašao “čika Viden”, sa kojim trebalo da se vidi. Policija je ubrzo pronašla Bogdana Vidanovića, radnika na niškoj železnici i otišla na njegovu adresu. Vidanović nije delovao mnogo iznenađeno, ali je negirao da je poznavao Agatu Fileš. Na pitanje islednika da li ima nož, on je doneo jedan iz kuhinje, ali je službenik koji je razgledao stan na stolu ispod novina pronašao drugi, koji je bio krvav po sečivu. Vidanović se branio da je tih dana klao ovcu, pa je zaboravio da opere nož. Za vreme dok je policija pretresala Vidanovićev stan, u Upravu policije došao je Mihajlo Krstić, takođe železnički radnik koji je poznavao Vidanovića. On je dao iskaz u kome je naveo kako je kobnog dana kada je ubijena Agata Fileš video Vidanovića kako prolazi pored železničke stanice na Trošarini.
Na glavi je imao beretku, a nosio je i naočare zelene boje. Krstić ga je upitao odakle on ovde, a Vidanović je šeretski uzvratio kako ima jednu mladu devojčicu u higijenskom zavodu koja nije mnogo lepa, ali je nevina, a njemu to mnogo više znači, i da ima problem kako da je prevari da izađu negde van grada. Policija je privela Vidanovića i počela temeljno da ga ispituje. U početku je poricao sve i tvrdio da nema nikakve veze sa zločinima. Međutim, onda mu je pokazano da se otisak pronađen na mestu ubistva Agate Fileš u potpunosti poklapa sa đonom njegove cipele. Takođe mu je predočeno da je krv na nožu pronađenom u njegovom stanu ljudska, a ne životinjska. Vidanović je popustio, i u magnovenju i trenutku slabosti zavapio da će priznati sve.
U jednom od kasnijih svedočenja na sudu, odbrana će jedan svoj deo bazirati na tome da je Vidanović priznao dela pod mučenjem i batinama, jer je policija želela po svaku cenu da otkrije ubicu i tako smiri javnost. Takođe, on će negirati svoja priznanja bez obzira što je pristao na rekonstrukcije svih svojih zločina na mestima izvršenja.
REKONSTRUKCIJE ZLOČINA
Jedan od najpouzdanijih metoda za dokazivanje krivice i rasvetljavanja okolnosti krivičnog dela je rekonstrukcija događaja prisustvom samog počinioca. Niška policija je, kako bi potvrdila svoje teorije, vodila Bogdana Vidanovića na mesta zločina da bi on opisao kako je izvršio sva zverstava. Posle višednevnog ispitivanja, kako se u policijskim izveštajima navodi, ubica je priznao da je ubio Ljubinku Canu Krstić, za koju je prvo bio optužen Hugo Telčner, tehnički direktor fabrike koža i njen intimus. Nakon što je Telčner otpratio do mesta koje je naveo u saslušanju u policiji, ona je nastavila prema svojoj kući sama.
Mesto na kome je zločin izvršen popularno je tada bilo poznato kao “vašarište”. Vidanović je dovezen policijskim kolima na to mesto i uz prisustvo tadašnjeg istražnog sudije Daskalovića, džavnog tužioca Tolića, islednika policijske Uprave Niš Kokovića i šefa policijskih agenata Krulja, rekonstruisao kobnu noć. Prema svojoj izjavi, on se te noći dovezao pomoću “pilota” (voz koji saobraća na liniji Crveni krst − Železnička stanica) i prilikom silaska primetio kako se Ljubinka Krstić pozdravila sa svojim pratiocem. Policiji je po opisu bilo jasno da je reč o Hugu Telčneru. Vidanović je nastavio da je prati, napominjući da je on i ranije sa njom imao intimne odnose, ali da ga je u poslednje vreme ignorisala. Zatim joj je prišao sa namerom da je nagovori da sa njim opet ima intimne odnose. Ona se opirala, ali je on bio uporan. Hodajući i raspravljajući se, došli su do druge bandere na vašarištu (ubica je pokazao to mesto) a zatim ispričao:
− Ona se stalno opirala i nije pristajala na moj predlog, moleći me da je pustim, pošto je bolesna, a obećavala mi je da ćemo se sutra videti na jednoj livadi gde smo se i ranije često sastajali. Ja na ovo nisam hteo da pristanem, no kako se ona stalno opirala, ja sam se razbesneo, potegao sam nož i udario je prvi put u desnu plećku, a zatim spreda u levu dojku. Ona je posle toga pala na zemlju.
Ubica je zatim islednicima pokazao tačno mesto gde je ubistvo izvršeno, što se poklapalo sa mestom gde je pronađen leš. Kao motiv ubistva Vidanović je naveo ljubomoru i promiskuitetno ponašanje Ljubinke Krstić, dok je za njega kulminacija bila njena veza sa Hugom Telčnerom. On je žrtvi već pretio da će je ubiti, ali ona to nije shvatala ozbiljno. Ubica je pored svega detaljno opisao i kako je Ljubinka bila obučena te večeri.
Njegov način pronalaženja drugih žrtvi bio je prilično jednostavan. On bi odlazio ispred tadašnje Berze rada, gde se uvek nalazila gomila ljudi u potrazi za poslom. Među žrtvama bi birao mlade i lepe devojke, prilazio bi im i nudio posao. Bio je veoma ubedljiv i uporan, slatkorečiv, koristeći svoju zrelost i iskustvo. Obično bi ponuda za posao bila sa dobrim uslovima i zaradom. Naivne devojke, uglavnom iz siromašnih porodica, poverovale bi u ove reči, i pošle sa njim da ih kao posrednik odvede do poslodavca koga je obično predstavljao kao imućnog čoveka koji zna da ceni i plati rad. Kada bi se odlučile da pođu sa njim, on bi ih obično vodio van grada, najčešće preko mosta i Jagodin mahale, u deo gde su se još prostirali njive, vinogradi i voćnjaci. Ovo bi odgovaralo današnjem pojasu Panteleja i Durlana. Tamo bi ih napastvovao i pokušavao da ih siluje. Odbijanje i opiranje bi ga razdraživalo i u njemu izazivalo bes koji je, kako se i videlo, rezultovao time da potegne nož, koji je sa sobom stalno nosio, i ubije žrtve, sve u strahu da bi one mogle da ga otkriju.
KO JE ŠTA VIDEO….
Dok se odvijala ova drama u blizini su se nalazili dežurni poslovođa i vratar železničke stanice, koji su kroz mrak čuli zapomaganje i vrisak. Potrčali su ka mestu odakle su se uzvici čuli, a kako kod sebe nisu imali nikakvo oružje, oprezno su se približavali. Prema nihovim izjavama, bilo je oko 22:45. Vratili su se u stanicu i tražili oružanu pomoć. Jedan od stražara železničke radionice, koji je takođe bio na smeni, čuo je zapomaganje, pa se i on uputio ka tom mestu. Usput se skoro sudario sa poslovođom i vratarem. S obzirom da je on bio naoružan, vratili su se nazad i na praznom prostoru vašarišta našli žrtvu koja je još davala znake života. Međutim, dok su pokušavali da pozovu medicinsku pomoć, ona je preminula. Na mestu zločina videli su priliku koja se udaljava u pravcu grada. To je bilo gotovo sve što su očevici mogli da kažu istražiteljima.
EKSPERTIZA − PROFIL UBICE
Za ubicu i njegova dela vladalo je veliko interesovanje. Naročito je bilo zanimljivo koji je njegov motiv, kao i njegov lični život, pre i za vreme izvršenja ubistava. Kako je prenosila tadašnja štampa, Bogdan je bio “samo običan i seksualno perverzan tip”. Ubistva je, navodili su, izvršio uglavnom iz koristoljublja, na šta je najviše navodio zločin u kući Premetarskih, međutim da li je bilo baš tako? On je ubio i Ljubinku Nikolić i Agatu Fileš koje su bile siromašne. Ubistva u Nišu nisu ostala nezapažena ni u inostranstvu, pa je u grad doputovalo više stranih novinara i izveštača. Iz Bukurešta je čak doputovao jedan profesor psihijatrije, da bi ovaj slučaj sagledao sa naučnog stanovišta. Osim njega u Niš su stigli i urednik mađarskog “Az ešta”, Julijus Turčanji i dr Genejne, urednik “Napla”. Svi oni bili su u potrazi za psihopatskim tipovima toga vremena. Turčanji je čak napisao studiju o o atentatoru Silvestru Matuški, a posle uvida u slučaj tvrdio je da je slučaj Bogdana Vidanovića mnogo veći izazov. Vidanović je bio bivši žandarm koji je prešao na službu u Železnicu. Putovao je na relacijama Niš-Beograd, Niš-Skoplje-Đevđelija i Niš-Carigrad. Još dok je bio u vojnoj službi odgovarao je za jedno silovanje, ali je nastupio rat pa je postupak obustavljen. Sa sadašnjom ženom imao je jedno dete koje je preminulo. Sa njom je živeo u skladnom odnosu, prema njenim izjavama bio je odličan supružnik. Tokom rata dobio je jednu ranu u predelu glave, zbog koje je imao nesvesticu i glavobolju. Niški Okružni sud, presudom od 1. septembra 1933. godine, osudio ga je na tri meseca zatvora za delo nasilja nad jednom devojkom. Ranije je osuđivan za krađu ovaca. Njegova porodica, otac Kamen Vidanović i majka Rumena, bili su uzorni i pošteni ljudi. Međutim, kasnijim uvidom u vojni i dosije žandarmerije, u kojoj je Bogdan neko vreme službovao, došlo se i do drugih saznanja. Dok je službovao u žandarmeriji kažnjen je jednom prilikom sa 10, a drugom sa 15 dana zatvora, jer je za vreme obavljanja službe proveo sa ljubavnicom celu noć. Zatim je kažnjen jer se verio bez dozvole sa 30 dana zatvora, a onda nečasno otpušten iz žandarmerije. I tokom 1919. godine, koju je proveo u rodnom selu, važio je za problematičnog čoveka sklonog piću i tuči. Nekoliko puta je pritvaran, ali nije bilo podataka da je osuđivan.
