Piše: Petra Nešić
Nišvil je ostao u Nišu. Dubioza Kolektiv se vraća u Niš posle devet godina. Kiša je pala taman koji dan ranije, da primiri prašinu. Zvuči obećavajuće.
Okrenuta sam leđima prema bini, kako bih izbegla šutku oko sebe. Sudaraju se tela o tela i pršti pivo u prvim redovima. I taman kad se situacija malo smirila, okrećem se i shvatam da sam propustila ceo dečji performans, dok oni silaze s bine.
„Oni će da precrknu od sreće”, kaže mi Jelena. Momci iz Dubioze su izveli male, najvatrenije fanove iz prvih redova. Šta se sve na bini desilo ne znam tačno…ali je nesumnjivo to bila jedna erupcija radosti.
I verujem da će tih par minuta, koje sam ja provela u odbrambenoj poziciji, ostati zapisani negde u najlepšim uspomenama desetak detinjstava – kao što je onaj etno prizvuk neki vekovni zapis u nama, pa nas verovatno zato Dubioza tako dobro i radi.
„Pomisliće ljudi da sviramo neki džez”, prokomentarisao je neko iz benda dok su štelovali gitaru između pesama – što je sasvim prikladan odgovor onima koji su se pitali otkad je Dubioza džez i šta će na Nišvilu.
Foto: Petra Nešić
Te večeri je i Roberto Fonseca uz zvuke Kube predstavio novi projekat La Gran Diversion. Koliko se ja u projekte razumem, ovaj je prošao prilično uspešno.
Sutradan sam došla na nastup Theodosi Spasov No Keys Trija. Mislila sam da sam upala u intermeco za promenu postavke. Uz tu, takoreći pozadinsku muziku, popričala sam sa par nekih momaka koji su došli na Nišvil i spontano započeli konverzaciju s drugaricom, dok sam ja išla da napravim fotku za izveštaj.
„Kad dođem u Niš, to je kao da sam u svojoj dnevnoj sobi”, kaže mi jedan Vojvođanin. „Čekaj, moram ovo da zapišem.” Zapisujem i vraćamo se na Open stage. Igrom slučaja sam saznala za bend Plavi ptičić.
Neko ih je pohvalio na Fejsbuk grupi. Mada naslov podseća na neki dečji hor – tipa neki lokalni Kolibri, zaaaapravo… Upala sam na kratko u jedan kvalitetan vremeplov u šezdesete.
Jedan od momenata kada Main padne u senku pratećeg programa. Na sceni im se u nekom trenutku pridružio i Pop Rock Radio hor, što je dodatno doprinelo vokalnoj raskoši njihovog nastupa.
„Disco – first causin to funk”, kaže Ida Nielsen sa scene i zove nas da đuskamo. A ja ne mogu da ne primetim njen outfit, kao da je sa aerodroma sletela direkt na stejdž.
I setim se onda kako sam se konsultovala sa frizerkom kad sam išla da se šišam poslednji put da l’ da kupim one pramenove u boji (videla sam devojčice nose), da l’ da isprobam one svemirske punđice (i to sam videla da devojčice nose) – na šta me je ona pitala „a ti nastupaš na Nišvilu?”. Ma ne nastupam, samo nisam tako casual kao Ida Nielsen.
Za razliku od Ide, Tantfreaky se je navukla i krila. I mada su me već vukli na Midnight, ja sam i dalje plesala u ritmovima Looking for Paradise.
Najupečatljivije što se ove godine desilo na Midnight-u je, nažalost, činjenica da je devojka pala s bedema. Setila sam se one jezive priče kad su neke devojke nestale pod bedemima petrovaradinske tvrdjave, u potrazi za alternativnim ulazom na Exit.
Ja sam sigurna da ovo nije motiv što se Nišvila tiče – jer ovo je najpristupačniji muzički festival na kome sam bila ovog leta. Čak i kada sam par dana pred festival gledala smeštaj za neke drugare, cene su daleko povoljnije nego recimo u Kragujevcu pred Arsenal, a sigurna sam i pred Love fest.
O Exitu da i ne govorimo. A to bi moglo da se kaže i za cene pića i hrane na samom festivalu. Što reče onaj Vojvođanin, ne da je kod nas lepo kao u svojoj dnevnoj sobi, nego i ne košta mnogo više.
Ni DJ-evi nisu vrteli mnogo „skupe” pesme. A dala sam im šasnu, jesam ozbiljno! I u petak, a i u subotu. Nakon privatne proslave, i par nastupa, tražila sam u planinarskom domu da mi skuvaju kafu da bih mogla da se pridignem energetski i nastavim dalje.
To treće veče je počelo na Open-u, uz Dudu Buržujku. Prostor pred binom je bio pun, a dve su gospođe diskutovale na temu da li je ono s Dudom u bendu onaj glumac. Miloš Cvetković, da, Dudin prethodnik na poziciji umetničkog direktora Akademskog pozorišta SKC-a Niš.
Iskrsao je neki tehnički problem s kablom, ali verujte, dok je Duda napravila mini uvertiru u koncert, to je rešeno – i tu padaju u vodu sva dalja nagađanja o tehničkim problemima koje su pojedini izvođači kasnije navodno davali kao razlog da ne nastupe.
Foto: Srđan Sakan
Kako sam i sama deo Akademskog pozorišta (i uhvatila sam oba mandata – i Dude i Miloša), lepo je bilo slušati komentare ispred bine.
„Poslušaj ih na YouTube-u.”
„Baš su slatki na sceni.”
Uz zvuke EuroCubans-a smo malo plesali. Jedino što mi ostade nedoumica, otkud Euro, kad pevači ne znaju baš engleski, jer verujem da znaju, ne bi nam se majstor udaraljki obraćao između pesama.
Da se razumemo, nemam ništa protiv majstora udaraljki, čak i kad nisam najsigurnija kako se te udaraljke zovu, samo mi nije uobičajeno.
„Znaš, kad dovode ove malo veće bendove uvek se pitam je l’ to stvarno oni ili neki tribute. S domaćima bar znaš na čemu si”, kaže V. I ja se sećam kad su bili Gipsy Kings pre nekoliko godina, a ja rekla kako može da se desi Crne Mambe da izađu.
„Video sam im stranicu na Instagramu, izgleda da su stvarno oni.”
Voditelj je za Asian dub foundation dao kratak uvod o njihovom albumu na temu Brexit-a, i podsetio nas na jednu izjavu: „Srbija će ući u EU kad Velika Britanija izađe da joj ustupi.”
Po vajbu su me najviše podsetili na Dubiozu, samo što su mi Dubiozini „problemi bliskiji. Vajbu benda, ne mom. Ja sam mislila o onoj kafu u planinarskom koju mi je Andjelika izdejstvovala na šarm, nakon što su konobari uveliko pogasili ringle. Hvala joj na tome.
Poslednje večeri sam maltene ušla na Main da pokupim čips za usput, pošto je red za kokice bio poveći. Benlian promoterke već su se bile odjavile za ovu godinu.
Prvi deo četvrte večeri provela sam na sceni Šaban Balkan Brass, rezervisanoj za Roma jazz.
„Kako se zove ona?” pitali su me neki posetioci.
„Jovana Đorđević.” Komentarisali su kako je maestralna, a meni je iznova bilo drago što sam sa njom imala prilike da delim scenu u Akademskom.
Od pre nekoliko godina ona scenu mahom deli sa Savda sextet bendom, i mada lično nisam vatreni obožavalac sevdalinki, uživala sam u raskoši njenog talenta. Onda smo odjurile na Hip Hop (koji se kao Pepeljugina kočja transformiše u Midnight u ponoć) na Elemental.
„Nisam ih gledala kao nešto što postoji” rekla mi Nina koliko je bila uzbuđena pre njihovog nastupa u Feedback-u ove godine, s obzirom na to da ih sluša još od gimnazijalskih dana, ali nije imala prilike da ih doživi uživo.
Ovo je moj drugi odlazak na njihov nastup ovog leta, i…ići ću opet. Čujem prve taktove pesme Goli i bosi. Istrčavam iz tip topa… Skačem s Marijom i shvatam da su moje zvezdane naočare negde nestale.
Foto: Petra Nešić
Preturam po rancu i preturam po zemlji i pevam „mi imaaaaamo samo vjetar u kosi, osmeh na licu što prkosi”. I zvezdane naočare, samo ne znam gde su mi ispale.
„Ove tražite?” prilazi mi devojka i pruža ih, i ja se silno obradujem jer je Niš kroz njih ponovo ružičast. Čitam posle Tricky nastupao u mraku nekolko minuta, i to se završilo pre Elementala.
Sad reporterki u meni je malo žao što sam sve to propustila, ali meni privatno nije uopšte. Mrak ni kroz moje zvezdane naočare i dalje ne bi bio ružičast.
„Nije bilo trulo – ona Bohemija je izvadila stvar… Nisam ni znao da je to lokalni bend”, neko mi je usputno ujutru sumirao to poslednje veče. Čitam posle i to da je Dubioza iskoštala više nego Tricky.
Pa i vredelo je više – ne znam šta je tu sporno? Izgleda da im je jedino zajedničko što ni Tricky ne spada u džez.
Ali zar nije Nišvil odavno te granice prešao? Dok god nam na bine tvrđave dolaze izvođači za koje nismo verovali da su stvarni i podržavamo izvođače za koje nismo verovali da su lokalni, mmisija festivala je već ispunjena na neki način, zar ne?
Doduše, ja tek sad, posle festivala, za tog Tricky-ja počinjem da sumnjam da postoji.
