Piše: Petra Nešić
Foto: Petra Nešić
Nišvil ulazi u tridesete – to mora da bude dobra žurka, mislila sam dok sam se približavala tvrđavi. Avgust nikad topliji. Još nisam ni stigla do Main-a, a Gile mi šalje fotku, da imam za izveštaj.
Ko je ovo? Saša Trajković, gospodin kog su morali da okrenu leđima prema tvrđavskoj kapiji da je glasom ne bi izbio preko Nišave.
U okviru Striporame umetnici crtaju posvete. Vidi ti to! Malo, odozgo, uhvatimo i Letnju. Gruvaju trubači i klinci trčkaraju u prvim redovima.
Ako ćemo pravo, nije prepuna tvrđava kao prethodnih godina. Mirka konstatuje da manje podseća na vašar, iako Đurđevdan rastura sa pozornice.
OD ISTOG AUTORA:
Manje je onih štandova sponzora koji privlače šetače koji bi samo da procunjaju. Da je više sponzora – možda bih i više najavljenih izvođača znala.
Ja, ako ćemo pravo i više volim funk i rege, nego čist jazz – konstatujem uz Brooklyn Funk Essentials. Jedan korektan početak naše muzičke večeri.
Posle njih je Black Uhuru i nagrada Šaban Bajramović. Dado Topić izlazi na scenu da je uruči, i dok čekamo da se osnivač grupe pojavi, mene već hvata bojazan da nas ne strefi situacija kao sa Tricky-em pre neku godinu.
Da ispale za nastup. Srećom moja sumnje bile su bespotrebne – opravdali su priznanje za kombinovanje džeza sa ostalim muzičkim pravcima.
Foto: Gile Popović
Možda više kombinovanje rege muzike sa drugim žanrovima – ali da ne cepidlačimo, logično da je rege dominantan kad su Jamajčani u pitanju.
Veča završavamo u susretima s ljudima, koje nisam vid’o tristo godina – kako to već na Nišvilu biva. I kako to naročito biva kad se pređe trideseta.
~
Pita Kristina je l’ može s nama, poneće i neki viski. Sama pita, sama odgovara.
Što se tiče cena piće, iznova volim da istaknem kako je Nišvil jedan od najpristupačnijih festivala u Srbiji. I izbor pića je korektan. Gotovo da nema potrebe ni vodu da se trudite da prošvercujete.
“Nije trebalo da uzimam dupli, nego dva obična”, odmeravam Kristininu čašu i procenjujem da li je moj dupli stvarno dva puta veći od njenog.
Kroz glavu mi prolazi scena devojke koja nam je jednom zazvonila na vrata, rekla kako promoviše zaštitu životne sredine i ponudila elektronsku cigaretu.
Evo, i Nišvil izgleda promoviše borbu protiv životne sredine, nigde štandova sa cigaretama, bar ih mi nismo uočile.
Kad Jany McPerson zanosno zapeva za klavirom, i osetite se kao da ste u nekom skupom džez klubu, kako bi vas ovogodišnji slogan festivala definisao – budete deo drugačije elite, tompus možete samo da zamislite kao rekvizitu.
„Je l’ čuješ kako publika peva?“, skreće mi pažnju momak pored.
Tek tad čujem koliko se čuje – kao jedan veliki, i solidno skladan hor. Pa da, nema cigareta, odmah čistije grlo.
„Arrested development – ne znam ko su, ali naziv obećavajuće zvuči.“
I stvarno, jedan vrcav hip-hop nastup. Posebne simpatije publike pokupio je trenutak kada je pevačica ušla na scenu sa bebom, pa su zajedno đuskali.
Trenutak koji briše „ili“ između porodice i uspešne karijere, ako ga je nekom greškom tu i postavio.
Pitam se kako to da na Midnight line-up-u nema Funky Junkie-ja. Završavam pirinačanu čokoladicu, i odlazim na burek u centru.
Gospodin koji mi je ukazao na pevanje publike još se vrzma oko nas, i konstatuje kako nije lako kad si muško da uspostaviš meru kad prilaziš devojci.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Ee, moraš da ostaneš šmeker i kad pređeš tridesetu. Pogotovo tad se to od tebe očekuje – to postaje glavni adut. Mira i Kristina su mu održale mini radionicu.
~
Subota je krenula…neočekivano lagano. The Great Guitars nas malo uljuljkao, pa smo se vratile na Open stage.
„Merci“ zahvaljivali su se iz Reaven-a.
„Opa, Francuzi.“
„Možda su Bugari“, konstatujem, predrostrožnija no juče.
Ovi energični momci završavaju svirku, i ja ponovo zameram što nema satnice na binama sa besplatnim sadržajem, već samo redosleda izvođača.
Karen Souza je zvezda večeri. Preispitujemo njeno argentinsko poreklo. Sumnjiv nam je ovaj nedostatak strasti i plava kosa. Kristina sumnja da je neka unuka prebeglih Nemaca.
„Ništa hazirma, samo haljina“, gotovo jednoglasno konstatujemo s Kristinom. I evo ona ponovo kuka što nema bluz barova u Nišu – sediš, slušaš kvalitetnu muziku, piješ viski ili recimo njenu novopečenu rakiju od đumbira – kako Kristina zamišlja provod posle tridesete.
The Shuffle Demons su razmrdali binu u svakom smislu te reči. Propustile smo doduše taj trenutak penjanja na konstrukciju, već smo bile uz zvuke nekog tehno-latina na Midnight-u.
~
I ispade Konstrakta zvezda festivala. Moj subjektivni osećaj je da je najviše ljudi bilo te večeri. Dece svakako. Jedva sam prišla da uhvatim neku fotku. Tiskali su se da joj daju poklone.
A nakon nje je nastupio Brushy One String.
„Da ga pošaljem kod Dunje da mu uradi zube?“, komentarisala sam.
„Ja bih rekla da ima zube, nego je zaboravio da stavi, koliko se uradio“, rekla je Jelena. „Vidiš da na slici ima zube.“
I tako smo se u neverici razilazili polako… Eyot je zatvorio festival, a ja sam već bila u pidžami, spremna za još jedan ponedeljak – tako to biva kad pređeš tridesetu. S ponedeljkom Niš opet gubi svoj vilinski sufiks.
A mi se nadamo da Nišvil tek dolazi u svoje najbolje godine i da će imati sluha za njega sponzori i ministarstvo. Mi svakako nastavljamo da vilenimo.
Pogledajte galeriju fotografija u prilogu:
