Nišvil džez teatar: gde gori i za čim gorimo
Intervju: Maja Mitić, umetnička direktorka i selektorka na Internacionalnom Nisville Jazz pozorišnom festivalu
Razgovarala: Petra Nešić
Nišvil već duži niz godina, pored glavnog, posetiocima nudi raznovrstan prateći program – od filmskog, književnog, preko stripa i performansa. Nisville Jazz theater (Nišvil džez teatar) je ceo festival u okviru festivala, tokom kog se na ulicama Niša planirano, ili potpuno spontano mogu sresti trupe iz različitih delova sveta. Uz njihove komade može se namerno ili slučajno zastati, dok vas uvlače u svoj svet – nekad samo energetski, a nekad i fizički. Klinci su sa oduševljenjem razvlačili lepljive trake na kraju francuske predstave Scooootch. U toku Balkan Bordela razmišljala sam kako uopšte nije loše dobiti privilegiju za takvim statiranjem i pratiti predstavu sa scene, pogotovo kad stignem u poslednjem trenutku, pa je skoro ceo amfiteatar ispunjen i gledam iz ćoška. Draž te perspektive je što možemo da vidimo i naličje predstave.
Namerne posetioce srećem obično iz redova pravih pozorišnih ljubitelja, ljudi koje i inače u niškim pozorištima srećem. Slučajni su razni. I mada su kroz istoriju neki teniski tereni korišćeni kao pozorišne sale, ponekad je potrebno te slučajne podsetiti da nisu na utakmici – te da je, kako pozorišni bonton nalaže, komentarisanje glumačkih postupaka naglas aktivnost koju treba ostaviti za okrugle stolove i panel diskusije.
Balkan Bordelo proglašen je najboljom predstavom, za najbolju muziku nagradu je dobila predstava Crnila Remiks, a za veštu upotrebu muzike pohvala je pripala komadu Scooootch. Članovi žirija bili su Džoslin Puk, Nataša Gvozdenović i Igor Burić i oni su ova ostvarenja izdvojili od osam predstava takmičarskog dela programa, među kojima je bilo još vrednih pažnje – pouzdano znam za zagrebačku Obavezu, sa dosta cirkuskih elemenata, a pohvale sam čula i za Drveće pleše, poetsku igru sa snažnom porukom, kako su je neki od gorepomenutih namernih posetilaca opisali.
Pitanje je da li bismo imali privilegiju da ugostimo svetska imena pozorišno-filmske scene – da iza ovog velikog projekta 2017. godine nije stala Maja Mitić, rođena Nišlijka, glumica i rediteljka – umetnička direktorka i selektorka na Internacionalnom Nisville Jazz pozorišnom festivalu. Poslednjeg nedeljnog prepodneva ovog Nišvila, Maja je odvojila vreme da za mene, a i naše čitaoce podeli ovogodišnje utiske ali i stremljenja za neke iduće festivale.
Po čemu se Nisville Jazz Theater izdvaja od ostalih pozorišnih festivala u našem gradu? Pre svega mislim na Urban fest u organizaciji SKC-a i Teatar na raskršću, u organizaciji Narodnog pozorišta u Nišu.
Nisam nikada bila na Urban Festu (volela bih ☺ ), ali pretpostavljam i načula sam da je to festival mladih, amaterskih teatara, a festival Teatar na Rakršću je regionalni i u zatvorenom prostoru. Eto već razlike. Internacionalni Nišvil džez teatar festival je festival u čijoj selekciji su isključivo profesionalni teatri, sve predstave se igraju na otvorenim prostorima i zato što mu je osnivač muzički festival, oslanja se na Internacionalni Nisville Jazz Festival – mora, zadatost je da se u predstavama koristi muzika (u bilo kom obliku, preferiramo da su i muzičari na sceni, ali selektujem i predstave koje koriste muziku kao zvučnu podlogu i koriste je kao važan dramaturški faktor). Uvek postoje izuzeci – u smislu da predstave nisu rađene za otvoreni prostor, ali da su umetnici, posebno reditelji/ke spremni da predstavu prilagode za igranje na otvorenom, poput ovogodišnjeg Balkan Bordela, koji je rađen za zatvoreni pozorišni prostor. U pregovorima sa dramaturgom i piscem Jetonom Nezirajem, da budu deo festivala 2022. složili smo se da ta predstava može da bude igrana i na scenama na otvorenom prostoru. Festival mora da bude internacionalnog karaktera. Zovem ljude i iz regiona, dakle u ovih 6 godina trajanja imali smo predstave iz Makedonije i Hrvatske, Bugarske, Rumunije, Madjarske, ali i iz SAD-a, Italije, Francuske, Norveške, Egipta, Švajcarske, Kine, Brazila…
Internacionalni Nišvil džez teatar pripada malobrojnoj porodici internacionalnih pozorišnih festivala u našoj zemlji, tu je legendarni BITEF, Infant u Novom Sadu, koji se nažalost dosta gasi, Desiré Andraša Urbana u Subotuci i mi i to je to.
Ima li razlike u pozorišnom bontonu kada se gledaju predstave na otvorenom i u zatvorenom prostoru?
Ne bi trebalo da bude. Kada na ulici, trgu nastupa ulični svirač ili pantomimičar negde u svetu, da ne govorim kada se igra predstava, uvek je tu pažnja i tišina, ne samo gledalaca no i onih koji slučajno prolaze u blizini. U Nišu je malo drugačije što se tiče prolaznika i šetača, pogotovo u blizini amfiteatra kod Nišave ili scene koju ja zovem Scena Šaban Barajamović… To bi moglo da se reši tako što bismo amfiteatar ogradili (ali nije to poenta, zar ne?), ako bismo ogradili onda bismo mogli da naplaćujemo karte, možda je i to rešenje…. Za Nišvil džez teatar se ne naplaćuju karte, jer Niš je, barem do sada (ove godine je dosta isekao budžet), davao značajna sredstva za ovaj festival, i to je bio deo kulturne politike festivala – da ne naplaćujemo karte ne samo za teatrski deo festivala, već i za mnoge druge programe. Kupuju se karte samo za Main stage, sve ostalo – Open stage, Welcome stage, izložbe, filmovi, sve je to besplatno za građane Niša i posetioce kojih, po proceni analitičara za ceo period festivala i sve programe ima oko 250.000. A sigurna sam da bar 100.000 posetilaca prati samo ovaj besplatni program.
Ja nisam mnogo srećna što se karte za teatar ne naplaćuju, jer mislim da svaki rad treba da bude plaćen i direktno – od gledaoca, ne samo kroz budžete.
Videćemo šta će vreme doneti… Pratimo, razmišljamo… Ipak je tek šesta godina. Od toga je jedna godina bila pod Kovidom, festival je bio potpuno zatvorenog tipa – tj. striming, bez publike, sa Letnje pozornice, sledeća godina 2021. je bila u manjem obimu, pazili smo, nismo mogli baš sve što smo hteli – ni mi organizatori, a ni publika, još uvek je Kovid bio tu.
Kakvu publiku iziskuju predstave na Nisville Jazz Theater-u?
E, ja u to ne verujem, Petra, uopšte. Ne postoji to. Klasična predstava se više igra i o njoj se više piše, ali i savremeni teatar postoji više od jednog veka, kad je Merholjd u Rusiji krenuo da se bavi i fizičkim-laboratorijskim teatrom. Ili predstava „prebaci“ ili „ne prebaci“… može da bude iz Pariza i da ne prebaci ili (bez uvrede) iz nekog malog teatra iz Srbije pa da „prebaci“. Može da bude klasična, ono što većina publike zna, pa da ne „prebaci“, a opet može da bude ekstra savremena, da takvu predstavu publika, u tom obliku, nije imala priliku češće da viđa, pa kao oni misle da to ne vole… a kad ono predstava „prebaci“ i publika je voli… Dakle nema toga – za kakvu publiku je ovo ili ono. U pozorištu, u bilo kom njegovom obliku, predstva ili „prebaci“ ili ne… ili „radi“ ili „ne radi“. Mislim da ne treba potcenjivati publiku nigde i nikada. U Nišu je ista publika kao u Londonu. To vidiš po slučajnim prolaznicima koji se zaustave i ostanu da odgledaju, to se vidi po pažnji kako se predstava prati.
Savremeni teatar samo možda ne koristi linearnu priču, ali to ne znači da ti ne razumeš o čemu se radi. Pa svi imamo iskustvo sna, zar ne, a tu se dešavaju te skokovite dramaturgije, ali su jednako intezivne i dojmljive kao i kad je san (retko) samo i isključivo u linearnoj priči. Savremeni teatar znači da ti koristiš sve tehnike koje su potrebne i za koje do danas znamo. Ja za Nišvil džez teatar selektiram k’o što rekoh predstave za otvorene prostore, koje imaju u sebi i muziku, koje koriste muziku na različite načine…. Ali evo npr. nikada nismo imali klasičan mjuzikl na festivalu, sem Bolivuda Narodnog pozorišta iz Beograda, ali ni to nije bio klasičan mjuzikl, niti je broj pesama koji zahteva klasičan mjuzikl. Koristio je samo formu.
Zato kažem, savremeni teatar ne bi trebalo da je nerazumljiv publici. On je samo slojevitiji i koristi različite forme – od fizičkog teatra, videa, pa eto zadnjih godina i do onoga što zovemo Novi Cirkus (krenulo je pre par godina sve iz Francuske). Slično kao što muziku ili slikarstvo ne razumemo uvek intelektualno. I ne moramo! Ko razume Mocarta intelektualno? Ili slikarstvo? Tako isto i za savremeni teatar treba biti otvoren i dozvoliti sebi da svim čulima doživimo datu predstavu.
Na festivalu koji pravimo mi u Nišu, ima predstava poput Balkan Bordela ili Bolivuda, ali ima i predstava koje su koreodrame, pantomimičarske, savremene opere, fizički teatar ili Novi Cirkus (ove godini je Francuska predstava Scooootch Novog Cirkusa posebno pohvaljena od žirija – jedna, pa skoro, ekscentrična predstava u kojoj je, uz razne druge izraze, i selotejp pravio zvuk i glas). Predstave moraju svakako da koriste muziku, ali muzika je različitost. Hoću da kažem nije muzika danas samo zvuk klavira ili saksofona… U ovom slučaju bio je zvuk selotejpa uz glas izvodjača. Isto tako je i sa tekstom, neka predstava traži više teksta, neka traži manje. XXI je vek, otvorena forma i kombinacija, savremena čitanja klasika, spajanja svih oblika umetnosti…
Festival takođe uključuje i “radioničarski” deo. Šta su podrazumevale radionice ove godine i da li su se na neki način lokalni umetnici uključili?
Kad me je Ivan Blagojević početkom 2017. zvao, i kad smo radili prvi teatrski festival iste godine, razmišljala sam šta je to najsuštinskije i najautentičnije što ja mogu da dam, pa da tako i festival ima svoju specifičnost i različitost od drugih. Kako sam dugo bila (četvrt veka – 25 godina, ej!!!) u jednoj trupi koja neguje laboratorijski rad, zasniva svoj dan na fizičkom treningu, vokalnom treningu, radu na improvizacijama – teatar koji pripada porodici devise teatara (procesni teatar), DAH teatru, koji je 1991. početkom građanskog rata kod nas stasavao, preživeo i opstao strategijom razmene i putovanja po celom svetu – mnogobrojnim gostovanjima od Evrope, SAD-a pa sve do Australije, Novog Zelanda, Mongolije… Upoznavala sam kolege različitih nacija, treninga, nasleđa. Shvatila sam da ja mogu da dam to iskustvo, da na Nišvilu možemo da imamo sve te pozorišne tradicije koje čine današnji teatar, danas kada smo mnogo više informisani i znamo jedni o drugima posebno u dobu kompjutera. Znamo – ali treba i da doživimo, tačnije da uživo gledamo izvođačku umetnost! Šta ja još suštinski stvarno želim? Ne verujem u festivale gde ljudi dođu, odigraju i odu. Ja iskreno suštinski želim da se nešto na lokalu u pozorišnom životu promeni, ostane. Da negde „posejemo“ neko seme! Da se i u Nišu rodi neki savremeni teatar, neka plesna trupa, da se napravi suštinska razmena tokom festivala, da se ljudi inspirišu.
Prve godine festival je otvorio teatar En Vol sa Sardinije. Oni su imali predstavu Gerniku, ali su došli pet dana ranije, radili su radionicu sa umetnicima iz Niša, bilo je tu i muzičara i glumaca. Ti umetnici ukorporirani u Italijansku predstavu (npr. Bratislava Milić iz Narodnog pozorišta je učestvovala) i zajedno su igrali umetnici iz Niša i sa Sardinije. Par godina kasnije isto smo ponovili sa Norvežanskom trupom Grenland Friteatr, to je bilo one godine, kada nam je bilo kišno otvaranje na Sv. Iliju. Ova trupa je radila radionicu sa mladim ljudima i iskoristili su to za početak svoje predstve kao uvodni deo u obliku parade.
Tokom festivala često organizujemo demontracije rada, neko predavanje, jedne godine su bile tu i arhitekte, pa smo pričali o korišćenju trgova i gradskih prostora, kao prostora za umetnost. Nisville Jazz i Ivan Blagojević dugo rade taj „izlazak“ sa klasične scene… Na primer, na glavnom trgu u Nišu imamo veliko platno gde se projektuju filmovi. Dešava se nešto na mostu, ima dešavanja po gradu. Sam grad postaje scena. Meni je to jako važno. Važno mi je da su kvalitetne stvari, ali važno mi je i da lokal nešto dobije i važno mi je da i lokalni umetnici učestvuju u tome. I umetnici, i mladi, mnogi od njih će jednog dana postati profesionlni umetnici.
Šta su ti bili generalno najveći izazovi u ovogodišnjoj organizaciji festivala?
Sve smo rešili. Ja sam Nišlijka, ja sam rođena ovde, išla sam u zabaviše u Voždovu, u osnovnu Dositej Obradović, u Sremac u gimnaziju… onda ovde nije bilo fakulteta umetnosti, pa sam u Novom Sadu na Akademiji za umetnost studirala.
Ja ne mogu da shvatim, da imamo u Nišu zaista svetski brend – NISVILLE, a da je toliko jedan opušten odnos prema tome.
Umesto da se svake godine standard diže, organizatori Nišvila se bave stvarima o kojima je neverovatno i da se treba pričati, a ne baviti njima. Recimo parkiranje kola i kamiona, kombija gostiju. Dozvole za parkiranje smo imali već od 4. avgusta, a 6.8 nam je služba Parking servisa „pokupila“ jedno vozilo… i da, morali smo da platimo kaznu! Nije to samo parkiranje kola, da bi ljudi došli do amfiteatra na Nišvil… Ulaze kamioni da donesu svetla, scenografije… Tu je program koji se plaća budžetom Republike Srbije i Grada Niša, dozvola za to je postojala… no, eto ipak… Verovatno komunikacija raznih institucija u gradu ne radi dobro ili opstruira festival, ne znam. Ono što je za analizu je kako ovu vlast u gradu ne zanima PDV od 100.000 posetilaca. Od 250.000 posetilaca veliki broj je van Niša, dakle oni negde spavju i negde jedu, je l’? Na sve što oni potroše, ide neki procenat PDV-a. Taj PDV se vraća Gradu Nišu i budžetu Republike Srbije. I onda ja se pitam: o čemu se ovde radi?
Ja ne znam kako ljudi, koji su tu partijski, objasne to našem predsedniku ili već ko se time bavi. Na kraju se to svede i na novac. A pritom smo mi imali i rešenje. U tom smislu mi je u stomaku neka praznina. Ok, možda ti se ne sviđa pozorište, možda ne slušaš džez, možda ne slušaš roma džez, možda ne voliš alternativu, možda ne voliš hedlajnere… Ali na kraju tu su neki novci, neke pare. Ne samo kroz koncerte, već spavanje i hrana, a to je taj direktni PDV i plus da ne govorim o zaradi koja ostaje svima onima koji pružaju usluge tu na lokalu, potrebne za jednog turistu tokom festivala!
Ovogodišnji moto festivala je „Čežnja za utopijom“. Šta misliš sada, nakon završenog festivala, da li je čežnja za utopijom veća?
Ne znam da li je veća. Utopija je mesto (geografsko/intimno/željeno) koje ne postoji. Da li ćemo da se borimo s tim da nemamo struju zimus? Da li će da nam kažu opet “nemojte da izlazite na ulice, vazduh je zagađen“? Za nas, ljude XXI veka je danas postala utopija ono što bi trebalo da bude baza za život, ono što bi trebalo da se podrazumeva… Da li ćemo da dišemo dobar vazduh? Ili ćemo da još više sečemo drveće i betoniramo grdske trgove, da li ćemo da imamo grejanje? Struju? Da se suočimo sa 90-im? Opet? Koje generacije mi sada negujemo i da li razmišljamo šta će biti za deset ili dvadeset godina? Šta mi radimo sad i šta će za nama ostati? Imamo li odgovore na ova pitanja?
Ja mislim da ćemo još dugo čeznuti za utopijom (normalnosti).
I za kraj, o čemu maštaš vezano za naredni festival?
Mora da mi se slegne ovo hodanje od 20 kilometara dnevno levo-desno po Nišu. Videću… Videćemo šta će umetnici ponuditi.
Znaš kako, ja gledam predstave tokom godine i živim svoj život, radim nove predstave, igram stare, sad u zadnje vreme dosta radim i scenski pokret i koregrafije sa drugim rediteljima, režiram, držim radionice, putujem pa gledam predstave i u Srbiji i van nje… i onda mi se tema nekako uvek nametne. I prosto umetnici su kao neki glasnici, kao neki anđeli koji kažu šta će da dođe, gde gori i šta je ono za čim gorimo. Nikada unapred ne biram temu festivala – ona sama, po onome što se tokom godine radi, dodje do mene.
Samo sanjam za Internacionalni Nišvil džez teatar da imamo barem jedan baletski pod, da nam ne iskaču osigurači, i da, ako imamo neke dozvole za nešto, da one i važe. Eto na tehničkom nivou sanjam, a dobrog teatra će uvek biti. Pozorište postoji više od 2.000 godina (a i više – od rituala zar ne?), mnogo veće krize ga nisu uništile, pa neće ni ove sad.
