Tekst: Petra Nešić
Foto: Jelena Lazarević
Pitali jednom Milića Vukašinovića ko je bolji gitarista – Vlatko Stefanovski ili Bregović? Brega, kaže Milić, Vlatko se ne računa, on vježba. [anegdota iz bekstejdža]
Konstrakta – naša ovogodišnja predstavnica na Evroviziji već je krupnim slovima ispisana u line up-ove mnogih domaćih festivala. A nastup na Arsenalu prvi joj je u Srbiji nakon Torina. I dok se više od pola Srbije pita kako se tako pojavila niotkuda, oni malo upućeniji muzički poznavaoci znaju da Konstrakta vježba godinama unazad, te su se u subotu čule pesme Zemlje Gruva, a i ceo Triptih. Jedan brushalter poleteo je ka bini u sred njenog nastupa.
“Oslobađajuće”, prokomentarisala je ona.
Oslobađajuće – baš takav osećaj našoj ekipi donose festivali, a Arsenal je nekako meni postao vesnik festivalskog leta. I svi smo znali da smo ovo hteli.
Najveće razočarenje po pitanju line up-a bilo mi je kada je Inner Circle otkazao nastup. Bilo je pravo zadovoljstvo slušati ih na jednom Nišvilu, ali se Thievory Corporation solidno pobrinuo za rege zvuk, uz jednu jaku energetsku konekciju s publikom.
“Vidi ga basista kako je svom zenu”, prokomentarisao je neko.
Što se modnih detalja tiče, najviše su se nosile Goblini majice. Neki momci pevali su koliko ih grlo nosi to, to što imaš ti to se ne leči, to se pobeđuje na mostu, pre ulaza samog ulaza treće večeri. Na sceni se Goblinima se kao gost iznenađenja pridružio Kiza Iskaz sa pesmom Iskaza Roze Tuljani i zajedničkim hitom Bez promene.
I mada je moj muzički senzibilitet bliži Van Gogh-u, no Goblinima (možda bi to bilo drugačije da jedne davne večeri kada sam čula da imaju pesmu Petra, nisam zaključila da stihovi pesme idu Petra je noćas opet pijan, Petra je kući pio sam, a možda i ne bi), istakla bih dva zajednička momenta koja podjednako gotivim i kod jednih i kod drugih.
Prvi je kombinacija novih i starih pesama na repertoaru, dakle pesme kojima svi znaju reči i pesme koje znaju samo najvatreniji fanovi. Druga je njihova energija i prepuštanje na sceni do maksimuma.
“Nadam se da se zezate upola koliko se zezamo i mi”, rekao je Golub.
Trenuci potpune prisutnosti ovde i sada. Baš kao Borhesovi Trenuci, koji su inspirisali Đuleta da napiše Andjele moj brate. Moji sati na njihovom nastupu definitivno nisu bili tuđi.
Svojim festivalskim otkrovenjem definitivno proglašavam Rock el Classico. Neke Karajlić & Stefan Milenković su takva kombinacija da kad sam prvi put videla ovo “&”, pitala sam se… otkud tu. Dok nisam ustanovila da je to zapravo zajednički nastup. Bila je to jedna raskošna rapsodija zvuka Šostakoviča, Griga i Baha uz dobro poznate hitove – Ženi nam se Vukota, Devil in the business class. Ono nešto sirovo i surovo u Neletovim pesmama nekako se zavijorilo kroz zvuke violine, poput krajeva Neletove duge, bele košulje i dobilo notu otmenosti.
“Ko će sad?”, pitam dok se provlačim kroz masu.
“Najbolji bend koji ćeš da čuješ ovde – Majke”, dobijam odgovor.
Dok je nekima bilo žao što su izvisili za pojedinačne ulaznice poslednje večeri, zbog velikog interesovanja za Rundekov koncert, drugi su bili tu da uživaju u još pre dve godine odloženom nastupu benda Placebo (u do sada rekodnoj posećenosti) i spoju žanrova koji nose. Kako bi moja drugarica Ivana to definisala – neki chill hip hop; ljudima nije baš najjasnije šta je, ali uživaju. Ostavljamo vas uskraćene za fotografije sa ovih nastupa. Placebo nije dozvolio fotkanje, a za Rundekov nastup ni press narukvica nije bila od pomoći za probijanje kroz lepljivu masu. Nadisala sam se Rundekovih fanova za ceo život. Garden stage je mali za ovakvog izvođača…
…ali je zato idealan za intimne šutke u dvoje, koje sam svojim subjektivom usnimila na nastupu Ritma Nereda. Svi kao jedan biće znam…ujedinjeni oko bunta ovih pankera.
Milenijalci su još izgoreli uz sjajnu Senidinu energiju i Buča Kesidija, a oni nešto stariji skakali u stilu Zbunjene Ivane Peters i Negative-a. Klinci su razvačili trakice i igrali fudbal praznim čašama. Jelena im je doturila još trakica koje su pale u bekstejdž. Čaše nije morala da im dotura, njih je bilo u izobilju, jer nisu imale gde da se bace, osim tu na travu i beton ili eventualno za šank, ako si baš mnogo trezven i ne mrzi te da ih ondeseš. Da ne prenagljujem – možda je ovo bilo iz predostrožnosti. Znate ono kad su u Tokiju uklonili sve kante za smeće, zbog terorističkih napada? Možda su organizatori samo hteli da preduprede dojave o bombama i dovođenje posetilaca u rizik da se bezrazložno evakuišu sa Arsenala.
U svakom slučaju, osluškivanje želja posetilaca i prebacivanja nastupa Roni Size-a na Main, odličan je potez, jer verujemo da bi od te količine energije i sama Čaurnica, prostor predviđen za Explosive DJ stage, eksplodirala.
I dalje mi je misteriozna rigozornost obezbeđenja pre nastupa Smoke Mardeljana. Da li smo to propustile neki haos u bekstejdžu, pa nas je lik iz organizacije na ulazu nepoverljivo pitao je l’ nećemo da jurimo izvođače da se slikamo sa njima? Jela sam kokice, čekala Jelenu da 2 dozvoljena minuta uslika izvođača, a u kadar mi upale pocepane mrežaste čarape i crne bokserice. Devojka koja je zaboravila da obuče suknju, najživopisniji je trenutak koji mi je ostao u sećanju sa nastupa ovog repera.
I dok se obezbeđenje pita da li nećemo da spopadamo zvezde, gotovo da mi laskaju dok mažem kremu za duboku hidrataciju, a ispred hotela, u subotu na nedelju, bahate individue šutiraju kante za smeće. Možda su ih i sa područja Arsenal fest išutirali. Šeron Stone se ne botoksira…kaže Konstrakta. Nek’ se slobodno Arsenal potpiše na ćoškove mojih usana, da me lako, kao i ove godine, recepcionerka prepozna čim prekoračim prag.