Razgovarala: Petra Nešić
„Ja osobno ne bih imao nikakvu svrhu u životu da ne pišem pjesme i da ne sviram”, rekao je Husein Hasanefendić novinarima na pitanja o odluci da Parni Valjak nastavi sa radom nakon smrti Akija Rahimovskog.
„Pretpostavljam da bih se vrlo brzo Akiju približio. Nemojte tražiti ono što je bilo – mi smo bend na početku”, tako je ukratko počelo najnovije poglavlje u istoriji Parnog valjka, nakon što nas je prošle godine napustio Aki Rahimovski.
A prve stranice novog poglavlja u Srbiji, ispisane su baš na ovogodišnjem Arsenalu. Podsetili su nas da su se tri postave Valjka do sada promenile i da je poslednja bila i najduža i najsveobuhvatnija.
Igor je nesumnjivo tu čast i veliku obavezu zavredio svojim vokalnim kvalitetima, ali je Hus naglasio i da je ljudski faktor bio jako bitan pri donošenju odluke, jer puno vremena provedu zajedno.
I mada razlika u godinama ne bi predstavljala prepreku za druženje, bilo je pomalo strepnje kako će Igor izneti neke emotivno zahtevnije
pesme.
Foto: Jelena Lazarević
„Moje su bile drame, kako će klinac pjevat Jesen u meni. A onda mi Brk rek’o „imao si godinu dana više kad si napisao Jesen.
„I doslovno jeste, Igor ima 32, ja sam sa 33 godine napisao. Onda mi je malo bilo laške, stalno sam gledao iz perspektive da pišem pjesme koje su neko moje iskustvo, a zapravo se radi o nekom univerzalnom iskustvu i svako ko je dovoljno duhom bogat može iznet te pjesme”, dodao je Hus.
„Kao da smo izašli iz tunela, ta korona i ta agonija nakon Akija – to je bilo zastrašujuće. Sad se opet smijemo.” A ko je taj jedan osmeh više na sceni sa Parnim Valjkom?
Probali smo da saznamo nakon njihovog koncerta i razgovora sa Igorom Drvenkarom i ponešto o njegovom muzičkom studiju i njegovoj pozorišnoj karijeri.
Šta je vama bio najveći izazov kada ste preuzeli ulogu frontmena?
Ajme, a šta nije? Sve je bilo izazov. Ja mislim da sam se prvih par meseci kako smo počeli raditi zajedno onako svaku večer pitao pre spavanja da li je to stvarno, da li je to dobra stvar za mene? Akija izuzetno poštujem, on je jedna veličina i legenda. Ali tu je pre svega jedna velika ljubav prema glazbi, prema tim pjesmama i podrška samog benda. Da budem iskren, ja kad sam prvi put došao na probu i kad sam video da bend i nakon 48 godina ima tako veliku strast za muzikom, ja sam rekao: Ok, ja ovako želim živjet. Sa ovakvom strašću, toliko uživat u tome – pa ono, prihvatiću sav teret koji trebam prihvatit, ali idem glavom kroz zid. I evo stvarno, divni su svi ljudi, nije mi žao, rastem na nekakav novi način. Iz dana u dan učim i od Akija jako puno, slušajući ga interpretacijski, emocijski, i naravno bend mi isto jako puno pomaže.
Čime se bavite kad ne pevate sa Parnim valjkom?
Jako puno vremena provodim u kazalištu, konkretno u zadnje vreme u Ljepotici i zvijeri, mjuziklu koji se izvodi u koncertnoj dvorani Vatroslava Lisinskog, u ulozi lepotice, pardon zvijeri. I evo sada gostujemo i u Ljubljani na velikom festivalu kazališta takođe sa Ljepoticom
i zvijeri. I evo Jesus Christ Superstar u ulozi Pontija Pilata, to mi je isto jako draga uloga. Kazalište mi je jedna velika strast i tu volim biti jako puno.
Pošto se bavite i pozorištem – koliko je vaš ulazak u bend ulazak u lik Akija, a koliko je vaše originalno? Verujem da ste bar na podsvesnom nivou, neke stvari probali da preuzmete.
Nemoguće je ne preuzeti nešto, ipak su tu postavljeni nekakvi temelji. Ja se trudim biti maksimalno prije svega svoj – svoj neki identitet, svoju nekakvu energiju, ali naravno da je uvijek jako teško ne porijediti se… Tu je i bend birao da ne budemo ni po čemu slični, ni po
boji, ni po izgledu… jedino smo slični što volimo pijevat. Pročitala sam da imate muzički studio sa VR opremom. Usudiću se da kažem da smo prvi u Evropi sa tom idejom. To je zapravo došlo za vreme korone. Hteo sam nekako približiti slušateljima, odnosno ljudima koji ne mogu ići na koncerte, nekakav taj digitalni pristup nastupa glazbenika, pa sam sa tom prostornom opremom – od 360 kamere do prostornog zvuka, počeo snimat nastupe izvođača i objavljivat na YouTube kanalu svog studija. I to se stvarno lijepo pokazalo. Nekako nije uživo ni
približno, ali pošto imamo te alate u ovim godinama, zašto ih ne iskoristiti.
Foto: Jelena Lazarević
Kakvi su dalji planovi benda za leto što se tiče festivala? Nisam imala puno prilike, tj. nisam imala nikada prilike da slušam Parni valjak na nekom festivalu.
Mi ćemo celo leto nastupat, radimo i na novom albumu, sad smo nedavno snimili spot za novi singl, mislim da je sledeći festival u Crnoj Gori ako se ne varam, ali uglavnom su to koncerti. Mada nam je i Hus priznao (a nije da nismo primetile) da nemaju puno festivalskih nastupa,
da su im draži samostalni koncerti, jer mogu da imaju punu kontrolu što se tehnike tiče, produkcijski je njihov na Arsenalu u potpunosti bio podržan i sve je proteklo dobro. Bilo je puno mlađe publike, i smatraju da je mnogo njih te večeri došlo zbog Joker Out-a, ali veruju da ih je Igor pridobio svojim šarmom i energijom, da nastave da prate stvaralaštvo.
„Samo je jedna gospođa u godinama gledala u mene”, kaže Hus. I ja se setih one tehnike koncetracije i razbijanja treme – kad pronadješ jednu osobu u publici pa njoj govoriš, ili njoj sviraš i pevaš. I ta jedna bila je dovoljna da njihovo muziciranje prođe uz ovacije. A ta jedna, bila je verujemo jedna od mnogo predstavnika starije generacije – i oličenje bezvremenosti onoga što Parni valjak stvara i nekih vrednosti koje je i sam Arsenal uspostavio. I te se vrednosti ogledaju i kroz prizor mame sa zelenom kosom koja vodi klinca za ruku kroz festival, i kroz sina u tridesetim koji sa mamom pije pivo i ide da izvidi situaciju na Gardenu.
Upale smo u neki procep generacija, pa nismo mnogo žurile na Joker Out. Paparazzo u nama usnimio je Đuleta Van Goga u bekstejdžu koji je došao da podrži kolege – i ovim toplim kadrovima odjavljujemo ovogodišnji Arsenal i nadamo se da je premijerni nastup (n)ovog Parnog valjka u Srbiji, tek prvi u nizu.
