Koliko je važno imati jasne ciljeve pred sobom pokazuje nam Petar Pešić, diplomirani pravnik i dobitnik Chevening stipendije koju dodeljuje Vlada Velike Britanije. Na Pravnom fakultetu u Nišu završio je osnovne studije sa prosečnom ocenom 9.4, a na master studijama je imao besprekoran prosek – 10.0. Drugi master upisaće na Univerzitetu u Kembridžu u Velikoj Britaniji, kako bi se usavršio u oblastima prava konkurencije, intelektualne svojine i investicionog prava.
Da se pretpostaviti da stipendiju koja pokriva sve troškove studiranja i života u inostranstvu nije lako dobiti – treba se istaći među kandidatima iz čitavog sveta. Petar je tu mogao da se pohvali pobedom na Evropskom takmičenju u simulaciji suđenja pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu 2014. godine. Pobeda njegovog tima nad brojnijom i iskusnijom protivničkom ekipom postignuta je višemesečnim pripremama uz svesrdnu pomoć njihovih profesora. Petar se okušao i na svetskom nadmetanju iz medijskog prava u Oksfordu. Takođe je i član Rotaract klub Nis, koji okuplja mlade koji se bave humanitarnim radom, podstiču visoke etičke standarde u poslu i promovišu međunarodno razumevanje i mir.
Za Petrov uspeh zaslužna je ne samo posvećenost, već i balans između rada na jednoj strani, i opuštanja, druženja, uživanja na drugoj. On ističe da, i pored toga što je predan svojim ciljevima, njegovi prioriteti vezani su ne za ocene, već za iskustvo, ljude i sve ono što čini život lepšim.
Zbog čega si upisao pravo? Šta te je navelo da poželiš da se baviš time?
Već kao malom stariji su mi pričali da treba da budem advokat ili političar jer mnogo volim da pričam i pobeđujem u raspravama. Kasnije sam mogao da primetim kod pravnika u okolini da je ta oblast i finansijski isplativa. Konkretno, oduvek me je interesovala advokatura jer smatram da je to jedna kreativna i dinamična profesija u kojoj se pronalazim.
Koliko si truda uložio da bi postigao uspeh koji imaš na fakultetu?
Za svaki uspeh potrebno je konstantno raditi na sebi i poboljšavati se. Možda bi se to najbolje moglo iskazati rečenicom iz popularnog filma „Sjećaš li se Doli Bel“: „Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem“. Ovo je maraton a ne sprint. Sa takvim razmišljanjem se može doći do uspeha.
Kako studiranje i vannastavne aktivnosti utiču na privatni život? Da li ti je i koliko odricanja bilo potrebno?
Naravno, recimo, iz studentskih dana pamtim da sam bio u mogućnosti da odem na svaku Pravnijadu a da sam otišao samo na jednu jer su svake godine u to vreme kolokvijumi. Takođe, tokom spremanja za takmičenja drugari me nisu viđali po mesec, dva, jer su nam ciljevi bili najviši i samim tim su pripreme zahtevale danonoćni rad, što je povlačilo sa sobom određene žrtve. Ali, znao sam šta mi je cilj i tome sam se posvetio. Ipak, i u učenju treba naći balans kako bi mogao da razvijaš sebe u potpunosti. Za uspeh u profesiji nije dovoljno naučiti sve napamet i dobijati sve desetke, potrebno je umeće komunikacije, liderstva, timskog rada. Te veštine se učenjem ne mogu postići, već samo iskustvom i praktičnim radom.
Kako izgleda tvoj proces učenja? Imaš li neke trikove za brže i lakše savladavanje materije?
Volim da napravim sebi ugođaj. Za mene učenje nije moranje ili obaveza već nešto u čemu uživam. U toku dana ima dovoljno vremena i za ozbiljno učenje ali i za odmor. Kad se uči, onda nema telefona, Instagrama, kafića i tome slično. Ali van toga, nađe se vreme i za društvo. Recimo, spremanje pravosudnog ispita je većini pravnika noćna mora i ne izlaze iz kuće mesecima. Meni je to bilo jedno od najprijatnijih iskustava, učio sam ono sto volim i čime ću se u budućnsti baviti, nalazio sam vremena i za izlazak i za putovanja i nakon dva meseca spremanja položio svih sedam ispita iz prvog pokušaja. To je još jedan pokazatelj da kada napraviš svoj ritam i pratiš ga, možeš postići sve.
Kako se opuštaš od učenja i rada?
To najbolje radim uz muziku i teretanu. Obavezno gruva nesto u pauzama, uglavnom brzi ritmovi, jer želim da budem raspoložen za ispit. Nije to klasično opuštanje, već sporedne aktivnosti za optimalno stanje uma za ispit ili zadatak na poslu.
Šta te je motivisalo da izabereš baš Univerzitet u Kembridžu?
Ima nekoliko razloga. Prvi je program na Kembridžu, koji je odličan za oblasti kojima želim da se bavim, kao što su pravo konkurencije, investiciono pravo, intelektualna svojina. Drugo, sam gradić je univerzitetski, tu je sve namenjeno i prilagođeno studentima, okružen si velikim brojem mladih ljudi iz čitavog sveta i upoznaješ druge ljude i kulture mnogo lakše nego u nekom većem gradu.
Kako si se odlučio na taj korak da konkurišeš za stipendiju, da li si u nekom trenutku pomislio „nema šanse da od hiljada kandidata izaberu baš mene“?
Naravno da određena doza opreza mora da postoji. Na sreću, poznajem neke ljude koji su prethodnih godina dobijali Chevening stipendiju i, s obzirom da smo sličnih profila, pricao sam iskreno sa njima i posavetovao se i oni su mi rekli da imam sanšu i da će sve zavisiti od kvaliteta moje prijave. A prijavio sam se iz želje da se dodatno usavršim i vidim kako to izgleda studirati i živeti u jednoj od najnaprednijih zemalja na svetu. Na moju srecu, izabran sam i sad sledi ono najslađe, a to je iskustvo na samom terenu.
Kako se osećaš povodom odlaska u nepoznato, brineš li da se nećeš snaći?
Brinem se da li ću se setiti da obavljam kućne poslove. Lako je kad si u svom gradu, u kome si rođen i odrastao, ali ovo je drugačiji izazov. Osećam se u svakom smislu spreman da se uhvatim u koštac sa ovim izazovom. Bring it on!
Kakvi su ti planovi za budućnost, gde se vidiš za 10 godina?
Želim da sebe etabliram kao jednog od perspektivnih i najstručnijih pravnika na Balkanu. Takođe, želim da nastavim da radim na pomoći lokalnoj i široj zajednici kroz Rotary i Rotaract klub Nis, u kome sam član, gde se zajedno sa drugim mladim i uspešnim ljudima trudimo da vratimo nešto našem gradu i državi.
Da li bi ostao u Srbiji da te stipendija ne obavezuje na to?
Bih, jer ostvarenje mog sna da budem advokat je najrealnije u Srbiji. Inostranstvo mi je interesantno kao stepenica u razvoju a ne kao finalna destinacija.
Šta smatraš svojim najvećim dosadašnjim uspehom?
Ljudi koje sam upoznao su svakako nešto najdragocenije što mogu da ponesem iz svih mojih aktivnosti. Imati prijatelje širom zemlje, pa i sveta, sa kojima možeš da pričaš o svemu – to mi je pomoglo da se razvijam i gledam na sve što je oko mene širom otvorenih očiju.
Šta bi poručio drugima koji žele da budu uspešni?
Radite na sebi svakoga dana, razmišljajte kako možete doći do svoga cilja, planirajte unapred. Sve je u životu moguće. Budite hrabri i trudite se da prikupljate informacije kako biste znali koje prilike vam stoje na raspolaganju. Ako to radite, pobeđujete sigurno.
Razgovarala: Jovana Kovačević
Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Ministarstva kulture I informisanja, Ministarstva Prosvete, nauke I tehnološkog razvoja, Grada Niša I Gradske opštine Pantelej.