Razgovarala: Anđelija Vasović
Spajanje nespojivog često ume da bude izazov. Često nam ne uspeva. Često se veza sama javi ukoliko nešto mnogo želimo, ukoliko nešto volimo i ukoliko imamo cilj ka kome idemo. Ljudi na umetnost gledaju kao jednu vrstu slobode, što ona i jeste, ali Petra, naša sagovornica, smatra da ukoliko u njoj ne uživaju bolje da se umetnošću i ne bave.
Petra Nešić je neko ko svu svoju slobodu, svo svoje umeće najbolje pokazuje na pozorišnoj sceni. Iako je završila Mašinski fakultet u Nišu, rodila se veza između ove dve oblasti u njenom životu. Nakon završetka fakulteta, pokušala je da pronađe sreću u inostranstvu, međutim nije joj se dalo. I kako se sve dešava sa nekim razlogom, tako i njena životna priča govori o njenom uspehu na maternjem jeziku.
Sa kakvim osećanjem se izlazi na daske koje život znače, sa kakvim uzbuđenjem se odigrava svaka njena predstava i kako se snalazi u trenucima kada joj u sred predstave ostane deo rikvizite u rukama, saznajte i učite čitajući između njenih redova.
Završila si master studije na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Nišu. Kako se odlučuješ za glumu i koja nit povezuje ove oblasti?
Gluma je bila moj izbor još pre nego što sam upisala master a i osnovne studije na Elektronskom. Na časove glume išla sam od II godine gimnazije.
Nisam se puno trudila da nađem presek skupova tih znanja i veština. Međutim, nedavno se desilo da sam u konverzaciji sa poznanikom iz Italije na jednom pozorišnom festivalu, rekla da moje studije imaju veze sa robotikom, na šta me je on pitao: “A koja je to akademija?”
Naime, na nekim akademijama umetnosti i pozorištima već postoje predstave u kojima igraju roboti. Jaka vezivna nit se sama našla, ali ja nisam sigurna da me to raduje. Umetnošću se bavim iz čiste ljubavi. Očekujem da svako iz ljubavi i strasti kreće. Zašto bismo to prepuštali mašinama? One su tu da olakšaju ono što ljude mrzi da rade i u poslovima u kojima ne uživaju. A ako ljudi ne uživaju u bavljenju umetnošću, jednostavno ne moraju da se njome bave.
Da li si u detinjstvu pokazivala interesovanja za glumu?
Da. Još u trećem razredu osnovne smo imali malu dramsku sekciju, koju je vodio naš učitelj, gde smo pripremali kratke skečeve. U džepu svoje sunđeraste zimske jakne nosila sam tekst i spremala se za okupljanja nakon časova. To što smo uvežbavali nismo nigde javno izvodili, ali je pravo uživanje bilo u samom stvaralačkom procesu.
Gde se više pronalaziš, u pozorišnoj glumi ili na filmu?
Imam znatno više iskustva u pozorištu. Volela bih da se ostvarim i na velikom platnu, već sam imala prilike da igram u nekim kratkim filmovima svojih kolega. Međutim, magija koju pozorište nosi, umetnost koja se dešava u datom, neponovljivom trenutku, emocija i energija između partnera na sceni, kao i između glumca i publike, jedan je poseban doživljaj i ne bih ga se odricala, bez obzira na to koliko me daleko putevi u svetu filma odvedu.
Član si akademskog pozorišta u Nišu, kako se rodila saradnja?
Pala sam prijemni na FDU, upisala osnovne studije Elektronskog, došla na audiciju 2010. godine i…eto.
Kakav se osećaj rađa u tebi pre nego izađeš na daske koje život znače?
Ponekad se osećam mnogo zaljubljeno i pokušavam da obuzdam leptiriće u stomaku. To se najčešće dešava na premijerama. Poslednja od njih je “Patuljci i vile” u produkciji NKC-a. Nekad, kad igram likove sa tužnim životnim pričama (takav je recimo lik Bibi iz “Predgrađa”) radije se osamim, da lakše potonem u sebe. U svakom slučaju, uživam u radosti igre i privilegiji da pokrenem emociju kod drugih. Smatram da je pozorište jedna borba protiv kolektivne apatije.
U trenutku dok izvodiš predstavu pred publikom, da li si imala osećaj da zaboravljaš tekst, da imaš tremu ili neki loš momenat koji bi te vratio u realnost? Kako se snalaziš u tim trenucima?
Bilo je nezgodnih situacija, baš smo se danas sa koleginicama prisećale nekih. U toku predstave “Sve o ženama” desilo se da nam se kikiriki iz činije, koja je deo scene, prosuo, pa je jedna od glumica ušla sa metlom i pomela, iako to nije baš bilo tako režirano. Jednom mi je pod naletom adrenalina kvaka od vrata ostala u rukama. Bilo je i situacija sa tekstom.
Ukoliko ste fokusirani na svoj lik i radnju, lako se nađe način da se situacija prevaziđe, a dođe i do toga da se okrene u korist scene. Jako je bitna i podrška i koncentracija partnera, da se nadoveže na tvoju grešku. A neke greške budu toliko dobre, da ih zadržimo i za naredna igranja.
Da li bi volela da uskoro budeš deo nekog srpskog filmskog ostvarenja? Kome žanru bi se obradovala?
Da! Ne bih se žanrovski ograničavala, ali bi me snimanje filma po nekom klasiku srpske književnosti posebno obradovalo.
Kojim si trenutno prioritetima okrenuta u životu?
“Pratim svoje ambicije, gradim karijeru.” Šalu na stranu, najviše energije usmeravam trenutno na karijeru. Verujem da kada sam na tom polju ostvarena, to prenosim i na ljude oko sebe i svoj porodični, emotivni i socijalni život.
Kako zamišljaš sebe u budućnosti?
Dopustiću vam da zavirite u moju sobu i jednu hartiju od vrednosti, sa zida.
Zašto si odlučila da svoj život, nakon fakulteta, nastaviš u Srbiji?
Bilo je komplikovanije srediti radnu vizu za Španiju u tom momentu nego što sam mislila da će biti.
Tu je i jedan, možda i jači razlog, koji nema puno veze s administracijom. Smatram da svoju umetničku stranu najbolje mogu da iskažem na maternjem jeziku i da je to nešto što me najviše drži ovde. Porodica i drugari imaju low-cost letove.
Šta bi savetovala svojim mlađim kolegama koji bi da krenu tvojim stopama?
U glumačkom, a i bilo kom drugom pogledu, gledajte tuđa posla samo onda kada su vam motivacija i inspiracija. I ako se bavite konsaltingom ili uredništvom.
Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja, Ministarstva Prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Grada Niša i Gradske opštine Pantelej.
