Piše: Petra Nešić
Nikad nisam slušala uživo Parni valjak. Činjenica da ću imati priliku da ih čujem u izmenjenom sastavu, nakon što nas je prošle godine napustio Aki Rahimovski, radovala me s rezervom.
Malo sam čačnula po netu, da vidim ko je Igor Drvenkar, njihov novi pevač, ne bi li se ujedno i spremila za intervju sa njim. Preslušala sam “Moja glava, moja pravila”, pesmu koja je izašla ove godine.
Ok, i sam naslov nagoveštava da je u nekom istom duhu kao starije pesme Parnog valjka – malo optimizma i motivacije kroz dan.
Premijerno u Srbiji u novom sastavu, Parni valjak je otvorio Main stage na Arsenalu.
Mnogo lepe energije je doneo Igor svojom pojavom, osmehom i bojom glasa koja dosta podseća na Akijevu.
Foto: Jelena Lazarević
Na moj Instagram story stiglo je jedno moralo pitanje – treba li bend da nastavi sa radom posle smrti frontmena.
Da ovaj izveštaj ne bi prerastao u filozofski esej, priložiću samo jedan argument ZA – da, ukoliko se vrednosti koje je frontment postavio održe.
A Parni valjak je nesumnjivo to postigao – puno vedrine, a muzički kvalitet je, rekla bih, ostao na istom nivou.
Poređenja radi, nerado ću se setiti jednog od nastupa Riblje Čorbe na Arsenalu, nakon smrti Miše Aleksića, pre par godina.
Mada Miša nije bio frontmen, ovaj se događaj osetno odrazio na čitav taj nastup. Sećam se da je i Bora imao neke zdravstvene probleme tog dana, te je deo koncerta presedeo.
Žao mi je što sam morala da prisustvujem tome – žao mi je i zbog njih, kojima je to posao i izvor prihoda, žao mi je i zbog sebe, jer me je dovelo u stanje “samo da uzmem konopac i da se obesim”. Nikad na tužnijem nastupu nisam bila.
Foto: Jelena Lazarević
“Opet se smijemo”, rekli su nam nakon nastupa članovi Parnog valjka. I mi smo se smijali sa njima.
Te večeri nastupio je i Buč Kesidi i Joker Out, a nama je svojim zanimljivim nastupom pažnju privukao Porto Morto, nažalost samo na fotografijama, jer smo se već smrzle, pa sam u stanu preslušavala njihove pesme i rešila da ih prvom narednom prilikom poslušam uživo.
The Cult i Clutch, najzvučnija imena ovogodišnjeg Arsenala obeležila su drugo festivalsko veče.
Verujem da inostrana imena upravo i jesu jedan od razloga što je Arsenal sve veći i veći iz godine u godinu.
Bilo je oko nas vatrenih fanova, rekla bih po majicama.
Foto: Jelena Lazarević
Paparazzo u meni spazio je Acu Celtic-a u publici, što prilično govori o tome da se radi o kvalitetnoj muzici. Međutim, kad se radi o komunikaciji sa publikom…
Pevač The Cult-a se tek nešto pred kraj obratio masi, čule smo dok smo išle da izvidimo situaciju na Garden-u.
Vratile smo se tek za Let 3. “Dodji da ostarimo zajedno”, obradili su hit Miroslava Ilića, pa sam se ja sasvim logično zapitala kad su zapevali “Riječke pi*ke”, čija je to pesma u originalu. Pa njihova. Njihova?
Eto, nisam se puno bavila njihovim stvaralaštvom do sada, a i oni sami konstatuju kako su eto dogurali od Gardena do Main stage-a, hvala Evroviziji.
Čuj dogurali do Main-a! Čak smo spazile i majice u prvom redu sa natpisom “ŠČ”.
I mada, eto, Garden važi za manji stage, samim tim rezervisan za bendove sa manje publike, ja i dalje ne mogu da zaboravim kako sam prošle godine pokušavala da dođem do daha u masi za Rundekov koncert.
Ove godine sam našla daleko bolju poziciju za Elemental, a oni su pored svojih društveno-kritičkih pesama, definitivno razvedrili naš četvrtak svojim “Hej sanjalice, važno je da sanjaš”.
Da su okolnosti na Balkanu nepresušni izvor inspiracije, odlično može da posvedoči i Dubioza kolektiv.
A baš sam nedavno, malo pred početak sezone, imala prilike da čujem insajderske informacije, kako godinama nisu bili u Nišu i kako im je u međuvremenu porasla cena, te sva je prilika neće tako skoro da dođu.
A ja se uvek, kad krenem na njihov nastup, setim svoje izjave „ide mi se na Dubiozin koncert?“, i drugarice koja pita „a kad dolaze?“.
Pa ne dolaze, samo mi se ide.
I baš me obradovala činjenica da ću imati prilike na Arsenalu da ih čujem.
Foto: Jelena Lazarević
Prošle godine sam privatno posetila Sea Dance, i znala sam da spoj Marka Luisa i njih u istoj večeri, obećava pravu erupciju energije.
Veče od kog sam očekivala najviše. A moje me festivalsko iskustvo nije prevarilo.
Žuti dresovi i prepozatljive dokolenice, tiskali su se ka Main stage-u i zastajali po neku kesicu doritosa usput.
Mi smo se pozicionirale iza bine i dobile priliku da tri minuta porazgovaramo sa Vedranom, dok je još uveliko gruvao Beogradski Sindikat, ali o tom razgovoru u nekom od narednih tekstova.
S obzirom na to da smo stigle ranije, mogle smo maltene da im štopujemo vreme dok su nameštali binu.
Publika je nekoliko puta vrisnula kad god bi neko izašao da postavi rekvizitu. A rekvizite nije bilo baš malo.
Svi oni koji su skoro bili na njihovom nastupu, imali su prilike da pevaju analogne karaoke, i još štošta.
Tek što su krenuli prvi taktovi pesme, čaša piva je poletela na binu.
Vrlo rutinski, neko je iz benda sklonio i uzeo instrument – dešava se.
Njima verujem gotovo svakog dana, sudeći po rasporedu nastupa.
O prebukiranom rasporedu govori i njihova kondicija, jer ono može da se podvede pod sportsku disciplinu.
Jedino što ne odaje utisak da su samo veče ranije bili u Torinu jeste njihov angažman.
Dubioza svira sa toliko elana, kao da bar nekoliko meseci nisu stali na binu.
“Na svadbi da mi pjeva Amadeus Rambo”, pevali su oni, a iz publike je neko dobacio “na svadbi da mi peva Dubioza Kolektiv”.
O, kakva bi to svadba za pamćenje bila!
Bojanu Vunturišević imali smo prilike da slušamo samo nedelju dana ranije u Nišu, pa smo došle pripremljene, potkreljene tekstovima novih pesama.
I onome ko je taj koncert u Nišu propustio, verovatno je ovaj festivalski nastup bio vrh.
Mi možemo da kažemo da je bilo solidno.
Treće festivalsko veče zatvorio je Garden Marko Luis, a na bini mu se pridružio Mario Ševarac, saksofonista Dubioze.
Kad je Marko zapevao Mećavu, sve je zaista i zaličilo na jednu dobru svadbu u najpozitivnijem mogućem kontekstu.
Vraćale smo se u zoru, dok su se palila prva svetla u pekarama.
Gibonni će da krene, ne znam da li imamo vremena za cheese cake… Žurimo ka Arsenalu, Jelena zastaje da pita imaju li cheese cake za poneti.
Usput je dobila besplatne ulaznice za Wind Rock fest u Vršcu.
Tako su i za Arsenal nekad delili besplatne karte, a vidi sad kako je krcato – prisećaju se neki momci u publici.
Škljocamo telefonima, da upotpunimo izveštaj fotografijama ljeta nestvarnog, a onda se prepuštamo raskoši emocije i zvuka.
Gibonni konstatuje da mu je drago što ne vidi mnogo telefona u publici, jer kroz piksele ne može da prođe ljudska duša.
I tako nas uvodi u Lažu fotografije, jednu od novijih pesama.
Prepričao nam je i jednu izjavu Arsena Dedića, kada su mu rekli da su mu stare pesme bolje.
“I ove nove će biti dobre kada budu stare”, odgovorio je Arsen.
Cheese cake u kafiću nisu imali za poneti, ali izbor, kvalitet i cene hrane na festivalu nešto što bismo pohvalile.
Čula sam da je pica kao iz restorana, a i porcija roštilja je bila poprilično velika.
Ko je sledeći? Parov Stelar, neki DJ, hajde bar da ufotkamo.
Taj neki DJ je na binu izašao sa čitavim bendom, sjajnim vibracijama, saksofonom, jakim humorom i još jačim vokalima. Pre Srbije, nastupali su u Švajcarskoj.
Foto: Jelena Lazarević
Kada su ušli u Srbiji i pitali vozača mogu li da uzmu pivo, koje stoji tu, rekao je “da, ja sam već popio pet”.
Ukratko – poželeli smo da ih čujemo na Nišvilu, čuje li nas neko?
Na Gardenu smo uspele da ugrabimo delić nastupa Zostera i možemo da kažemo da su bili prijatno iznenađenje za nas, iako nismo verni fanovi.
Razilazimo se, zaobilazimo neku štiklu – kolateralnu štetu burne noći u kragujevačkim klubovima i kafanama.
Pitamo se ko je ta moderna Pepeljuga.
Pitamo se koliko će još onaj festivalski prostor biti dovoljan da primi sve koji bi da uživaju u četiri dana dobre muzike.
“Možda ga premeste na Šumarice?”
“Jaoj, neće valjda, biće prašine”, projektujemo budućnost.
I dok završavam ovaj izveštaj na +30°C, na pitanja hoću li na more ove godine odgovaram moje nebo sad je posoljeni zrak, a moje more razlivena tinta, i zaista koliko god da sam se kalorijski potrošila, ovaj mi je Arsenal napunio baterije za čitavo predstojeće leto.
Hvala mu.
