Ovo međutim ne znači da su Irci previše posvećeni očuvanju materijalnih ostataka svoje prošlosti. Pre bi se reklo da je situacija sa Templ Barom bila jedan od retkih pozitivnih izuzetaka. Za razliku od Britanaca koji su opsednuti tradicijom i brižljivim čuvanjem svog kulturno-istorijskog nasleđa, Irci su, da upotrebim eufemizam, ‘opušteniji’ po tom pitanju.
Pre svega, govorim o brojnim starim zgradama iz 18. i 19. veka u širem centru. Problem je višestruk; najpre, zakon ne dozvoljava promenu originalne namene istorijskih konstrukcija, pa danas mnoge stare zgrade po centru koje su u lošem stanju propadaju, jer bi njihova restauracija i održavanje bili preskupi za vlasnike ukoliko jedino mogu da ih restaurirane izdaju za stanove. Tako imamo situaciju da zapuštene zgrade po centru zapravo ne vrede mnogo, ali zato zemljište vredi pravo bogatstvo; vlasnicima se onda više isplati da sačekaju da zgrada lagano propadne i tada bez problema dobiju dozvolu za rušenje i gradnju nečega višestruko većeg i skupljeg za izdavanje.
Takva sudbina čeka na primer zgradu u Camden Street, gde se početkom 20. veka nalazio studio umetnika Harija Klarka (Harry Clark), a to se već dogodilo sa objektom u komšiluku u kojem se godinama nalazio klub Bernard Šo (Bernard Shaw). Zatim, kolonijalno nasleđe igra bitnu ulogu; nije lako osećati emocionalnu povezanost sa istorijskim objektom koji je u arhitektonskom smislu deo kulturne baštine druge nacije, i to one koja vas je ugnjetavala tokom sedam vekova.
Tu su i stereotipna objašnjenja vezana za endemsku korupciju koja je prisutna u irskoj politici, kao i činjenica da je irska birokratija prilično lenja i spora. Recimo, širom Dablina danas po ulicama stoje poštanski sandučići iz vremena britanskih kraljeva Edvarda VII i Džordža V, sa sve masivnim monogramima ERVII i GRV, koji prosto bodu oči; sve što su dablinske vlasti uradile za 99 godina od sticanja nezavisnosti 1922, bilo je da crvene poštanske sandučiće prefarbaju u zeleno. Verovatno u početku nije bilo para za njihovom zamenom, niti je to bio priritet, ali činjenica da ih i danas ima širom starijih delova grada, verovatno jer se u međuvremenu potpuno zaboravilo na njih, dosta govori o lokalnoj administraciji.
Kada je 2017. aukcijska kuća Sotbi (Sotheby’s) u Londonu ponudila na prodaju preko 200 predmeta iz porodične zbirke najvećeg irskog pesnika Vilijema Batlera Jejtsa, irska vlada se setila da reaguje tek nakon očajničkih prozivki javnosti i najuticajnijih ličnosti iz sveta umetnosti i kulture; dotad su na žalost mnoge vredne delove zbirke već pokupovali privatni kolekcionari iz čitavog sveta.
Legendarni noćni klub Copper Face Jacks u Harcourt Street
Najpoznatiji slučaj uništavanja spomenika sopstvene istorije se desio početkom 1970ih, kada je prilikom radova na izgradnji nove gradske većnice (Dublin City Council) u centru Dablina, iskopano naselje iz doba Vikinga, uz samu reku, na skoro dva hektara površine, sa ostacima preko sto kuća i više od hiljadu predmeta iz najranije istorije grada. I pored glasnih protesta, uličnih demonstracija i osuda koje su stizale iz čitave Irske i šire, gradski većnici su ostali uporni u nastojanjima da sebi sazidaju nove kancelarije. Tokom čitave peripetije koja se otegla na preko deset godina, arheolozi su uspeli da spasu što se spasti moglo, a nalazi sa lokaliteta se danas čuvaju u Nacionalnom muzeju Irske. Sam lokalitet je međutim zauvek nestao kada je nova gradska većnica svečano otvorena 1986. Jedino podsećanje na vikinški Dablin na tom mestu danas je statua vikinškog broda u ulici Essex Quay uz reku.
Trenutno je aktuelno rušenje zgrade u kojoj se donedavno nalazio popularni noćni klub Bernard Šo u Richmond Street South, a koji se smatra rodnim mestom irskog hip-hopa. Klub je bio stecište raznih subkulturalnih grupa, poprište okršaja više modernih muzičkih žanrova za DJ pultom, a njegovi zidovi išarani grafitima služili su za vežbanje nekima od najcenjenijih uličnih umetnika u gradu, poput Ala Hestona, poznatijeg pod nadimkom Maser (Maser), a koji sada ima svoj atelje u blizini i u međuvremenu je postao svetski poznato ume u svetu vizuelnih umetnosti. Kao takav, Bernard Šo je dao neprocenjiv doprinos razvoju popularne kulture u gradu, pre svega generišući energiju mnogih mladih ljudi koji inače, u sterilnom mejnstrim okruženju, ne bi imali gde da otkriju, osete i eksperimentišu sa svojim talentima. Dozvola za rad mu nije obnovljena pod standardnim izgovorima, od buke, preko navodnog anti-socijalnog ponašanja gostiju, do argumenta lokalnih birokrata da se jedno tako avangardno mesto ne uklapa u planove za ‘modernizacijom’ tog dela grada.
Naravno, vlasniku i investitorima je odobrena dozvola za rušenje zarad te iste ‘modernizacije’ komšiluka. A modernizacija u Dablinu obično podrazumeva nicanje novih hotela sa puno zvezdica, luksuznih stambenih apartmana i staklenih zgradurina po obodima Velikog kanala, u koje se smeštaju nove i nove, mahom američke IT kompanije, privučene minimalnim korporativnim porezima u Irskoj.
Biće zanimljivo pratiti dalji razvoj ukoliko se kranovi budu približili ulici Kamden i njenom najvećem biseru, klubu Whelan’s, najznačajnijem zatvorenom koncertnom mestu u gradu. Na stranu neki od najvećih svetskih bendova koji su ovde nastupali, anegdote iz Vilansa su kasnije prepričavali muzičari poput Džefa Baklija (Jeff Buckley), Van Morisona (Van Morrison), Fila Kolinsa (Phil Collins), dok je Morisija (Morrissey) obezbeđenje jednom prilikom izbacilo iz kluba (valjda ga nisu prepoznali… zapravo, moguće baš zato što jesu).
Edward Rex VII, u delu grada Terenjur (Terenure)
Istu sudbinu doživeo je 2018. i najpoznatiji elektronik klub u Dablinu Hangar, koji se nalazio u malenom prolazu St. Andrew’s Lane u najstrožem centru. Klub je bio smešten u staroj zgradi pozorišta Andrew’s Lane; u njemu su nastupala neka od najvećih imena svetske dens/elektronik scene, ali je sve vreme pružao šansu i mladim lokalnim di-džejevima; dok su okolni zidovi su bili naslikani muralilima. Na mestu starog pozorišta već je sazidana nova zgrada u kojoj se nalazi hotel Wren, zajednički poduhvat irskih i britanskih investitora.
Kome je palo na pamet da zida hotel u uličici malo široj od prolaza u Čumićevom sokačetu ne znam, ali Bože moj, ako nešto Dablinu fali to je još hotela… kojih ipak nema dovoljno, jel tako!? Jedino što još podseća na do nedavno alternativni, mladalački karakter ovog prolaza je grafit inspirisan Benksijem, na zidu pored nekadašnjeg ulaza u klub, a u znak podrške kampanji Repeal, koja se prethodnih godina zalagala za ukidanje spornog amandmana irskog ustava kojim se ženama bukvalno branilo pravo na abortus. Sporni član je uklonjen nakon referenduma iz 2018.
Statua vikinškog broda (Viking Longboat Statue) na keju pored reke, sa južne strane, sa pozorištem Smock Alley u pozadini (glavni ulaz sa suprotne strane, iz ulice Essex Street)
