Priča o Dablinskim muralima i grafitima je takođe narativ o nerazumevanju ljudi koji sede u kancelarijama gradske većnice i kreativnih mladih ljudi koji u tom gradu žive. Slike na fasadama zgrada su uglavnom privremena umetnička dela i redovno nastaju i nestaju u gradovima širom sveta. Njihova funkcija je da oplemene i humanizuju često jednolični prostor u kome ljudi žive i rade, te na taj način oni definitivno doprinose kvalitetu života u urbanoj sredini. Britanski umetnik Benksi (Banksy) je jedan od prvih koji je postigao planetarnu slavu, a njegovi murali su postali deo kulturne baštine, ne samo Velike Britanije. Mnogi među ljudima sa konzervativnijim pogledima na svet oko sebe međutim ovu vrstu ulične umetnosti i dalje poistovećuju sa huliganizmom i doživljavaju je kao ruženje grada. A neki među njima i sede u gradskoj većnici.
Zgrada u Richmond Street South u kojoj se doskora nalazio klub Bernard Šo (Bernard Shaw)
Godine 2017, gradske vlasti su naredile da se prefarba mural britanskog repera Stormzija (Stormzy) u Smitfildu, iako se vlasnik zgrade nije bunio. Ovo su već problemi koji zahtevaju dublje analize kojima ovde nije mesto. Uglavnom, jasno je da je vizuelna ulična umetnost deo šire subkulture koja podrazumeva slobodni duh i bunt mladih ljudi. A sa tim često idu i škakljive političke parole. Neki od dablinskih murala su realistični, drugi apstraktni, ali i jedni i drugi često imaju političku poruku i kao takvi izazivaju kontroverze i provociraju lokalne političare. Najpozantiji je slučaj sa Maserovim muralom Repeal the Eight, “Poništite Osmi (amandman)”, poruka u znak podrške kampanji za legalizovanje abortusa u Irskoj. Naslikan na zgradi omladinskog centra Project Arts Centre u Templ Baru, slučaj se razvlačio preko dve godine, dok na kraju centru nije zaprećeno oduzimanjem stausa ukoliko ne uklone mural. Drugi problem je ne toliko u nestanku mnogih murala koji bivaju prekrečeni, već i zgrada na kojima su nastali. Takav je slučaj recimo sa muralom labuda na zgradi pored Velikog kanala, koja je trenutno okružena gradilištem. Tu je i tužna sudbina starog pozorišta Tivoli u Francis Street u Libertisu, čiji su parking i zidovi decenijama verno služili uličnim umetnicima, a koje je trenutno takođe gradilište. Iako je klub Bernard Šo ponovo otvoren sa severne strane reke, par mlađih osoba sa kojima sam pričao mi već kažu da su skpetični po pitanju uspeha nove lokacije da povrati duh i atmosferu stare zgrade u Richmond Street South. Sa klubom Hangar nestao je i veliki mural Donalda Trampa sa natpisom Make Dublin grey again (“Načinite Dablin opet sivim”), igra reči i cinična poruka upućena gradskim političarima. Mnogi dablinski ulični umetnici su poslednjih godina napustili grad i preselili se u London, Berlin ili Barselonu. Ipak, među gradskim odbornicima ima i dosta onih koji bolje razumeju moderno doba, mlađu gradsku populaciju i značaj ulične umetnosti za kulturni razvoj grada. Tako je gradsko veće pre nekoliko godina sponzorisalo projekat Love the Lanes, kojim su tražili od lokalnih umetnika rešenja za regeneraciju nekih od manjih ulica u Templ Baru. Jedan od uspešnih projekata bio je oslikavanje prolaza Crampton Court, između Dame Street i Essex Street, koji je danas poznat kao Love Lane. Drugi skori uspešni projekat je bilo oslikavanje zida u prolazu Bedford Lane, takođe u Templ Baru, muralima poznatih irskih sportista. U jednom članku u Ajriš Tajmsu (Irish Times) sam čak pročitao zanimljivu ispovest vlasnika nekih od radnjica u Templ Baru. Naime, ova turistička mami-para je pre korone svake subote i nedelje ujutro, nakon celonoćnog partijanja mladih turista, zaudarala na miris svih mogućih izlučevina ljudskog tela; međutim, murali na zidovima pojedinih zgrada izgleda utiču na svest čak i mortus pijanih mladih Britanaca, koji iz podsvesnog poštovanja za uličnu umetnost onda uglavnom (ne)svesno izaberu neki drugi drugi zid da se olakšaju. Mesta za najbolje upoznavanje sa svetom dablinske ulične umetnosti, pored Templ Bara su još ulice i zidovi Libertisa, Smitfilda, Portobela (Portobello)…
Većina ovih problematičnih strana Dablina mi je bila poznata mnogo pre nego što sam se sa porodicom ovde preselio 2019. Prvi put sam boravio u gradu prilikom jedne kraće posete juna 2011, tri meseci nakon početka zabavljanja sa svojom sadašnjom suprugom; iz Londona gde smo oboje živeli, a da me upozna sa svojim rodnim gradom – i prvi utisak mi je bio da je preskup. Drugi utisak pri narednom dolasku su bile brojne oronule zgrade, ali su mi se dopali grafiti po polu-srušenim zidovima i raspadnutim fasadama, kao i impozantni murali širom grada. Prilikom svake sledeće posete, otkrio bih nešto novo što bi me, uglavnom neprijatno iznenadilo… recimo očajan gradski prevoz, verovatno gori i od beogradskog; ili neočekivano prljave ulice. Širi centar je pun prosjaka i beskućnika.
Mural Dejvida Atenboroua (David Attenborough) u Longwood Avenue
Kriminal je veliki problem Dablina i vrlo je prisutan u medijima; od lokalnih bandi neiživljenih maloletnika, do ozbiljnog organizovanog kriminala na visokom nivou koji je dugo bio pod kontrolom dve vodeće porodice podzemlja, Kinehana (Kinahan) sa južne i Hača (Hutch) sa severne strane reke; između njih je 2015. izbio višegodišnji rat u kome je stradalo preko 50 kriminalaca sa obe strane. Posledica ovih ubistava, kao i brojnih policijskih hapšenja i zaplena novca i droge, je bilo slabljenje oba klana, što je rezultiralo fragmentisanjem dablinske kriminalne scene, te pojavom mnogih novih igrača u poslednjih par godina, manjih ali okrutnijih.
Svet dablinskog podzemlja i njegove okrutnosti veoma realistično je predstavljen u sada već kultnoj irskoj seriji Love/Hate, koja se između 2010-14 prikazivala na državnoj televiziji RTE. Dalje, Dablin je pred izbijanje epidemije korone godinama proživljavao pravu krizu sa manjkom stambenog prostora, što je i cene nekretnina, i kuća/stanova za izdavanje vinulo u nebo. Za cenu prosečne kuće sa tri spavaće sobe u OK delu grada, može se komotno kupiti recimo poveća kuća sa bazenom u okolini Monpeljea, na samo par kilometara od Mediteranskog mora. Zdravstveni sistem u Irskoj je jako loš i donekle podseća na američki, imajući u vidu da je dosta okrenut privatnoj praksi; uglavnom, po mom mišljenju gori je od srpskog (sa ovim se slaže i moja supruga koja je proživela godinu dana u Srbiji, tokom kog perioda je bila u drugom stanju sa našom ćerkom, te se porodila u porodilištu na Zvezdari), dok o nekom poređenju sa nemačkom zdravstvom, ili NHS u Britaniji nema govora. Školski sistem je relativno zastareo; pre neki dan su na radiju govorili sa podsmehom o irskom školstvu, poredeći ga sa nemačkim. Birokratija je spora i neorganizovana, a čak su i korisnički servisi u privatnom sektoru prilično loši u poređenju sa Britanijom. O alkoholizmu u Iraca ne treba trošiti reči… po besmislenom opijanju samo radi opijanja, podsećaju me na Poljake, ili Ruse (a imao sam iskustva i sa jednima i drugima).
Mural u Templ Baru, na uglu ulica Fleet Street i Bedford Row
Takođe, Irci, zapravo irske vlasti, su se tokom prethodnih sto godina brižljivo trudili da izgrade imidž o dobroćudnoj, prijateljski nastrojenoj naciji veseljaka – često igrajući na kartu animoziteta većeg dela planete prema navodno pokvarenim, dvoličnim i licemernim Englezima, u odnosu na koje su Irci eto nekakva sušta suprotnost. Ovakva generalizacija dve nacije je vrlo popularna na Balkanu, ali stvari nisu baš tako jednostavne. Iza small chat-a o vremenskoj prognozi dok stoje u redu pred bankomatom ili kasom u prodavnici, te prividne opuštenosti i pričljivosti, krije se ipak suzdržanost. Pitajte Irca kako je i teško da ćete dobiti bilo koji drugi odgovor do: Aaaaah, it’s all’s graaand, uz širok osmeh! Problemi i unutrašnjost doma su privatne stvari koje se retko dele sa drugima. Jedina razlika od Engleza je ta da se za razliku od Iraca, Englezi neće ni truditi da vam se dopadnu dok vas dobro ne upoznaju. Takođe, pre upuštanja u konverzaciju sa Ircem, naučite da se ‘Ne’ u Irskoj kaže ‘Da, ali možda ipak…’. Pri tom, ovako izrečeno ‘Ne’ bukvalno znači: ‘Molim te, osećam se neprijatno, hajde da više ne pričamo o tome’.
U Srbiji postoji neki mit koji se ko zna kako zapatio među narodom, da su Srbi i Irci slični! Kada je moja supruga čula za to prasnula je u smeh… a nakon što sam i ja dobro upoznao Irce, imam istu reakciju. Možda nas dvoje nismo u stanju da sagledamo stvari na pravi način, što drugi eventualno bolje vide; možda je problem što sam ja temperametni Južnomoravac, dok mnogo pitomiji Vojvođani zaista imaju sličnosti sa Ircima… ipak, moje je mišljenje da su Srbi i Irci slični taman koliko su sličnog ukusa rakija i viski. Dalje, Irska je tradicionalno kroz vekove bila zemlja emigracije; oko 80 miliona Amerikanaca, Britanaca, Australijanaca i Kanađana ima irsko poreklo. U poslednjih 15ak godina međutim, po prvi put u novijoj istoriji, Irska se suočava sa imigracijom. Za Irce, ovo je nova situacija i potpuno prirodno, ne osećaju se svi lagodno zbog toga, naročito među starijom populacijom i onima sa malo lošijim obrazovanjem i zadrtijim pogledima na svet. Nedavno sam prisustvovao sceni gde dvojica pripitih lokalaca vređaju tamnoputog vozača autobusa, koristeći pritom zabranjenu reč na N, samo zato jer ih nije pustio da uđu bez karte. Moja supruga je pre par nedelja prisustvovala sledećoj sceni na ulici: stariji čovek je grupici tinejdžera koji su po izgledu mogli biti poreklom sa Bliskog Istoka, dobacio bez ikakvog povoda s njihove strane da idu odakle su došli, da bi mu jedan od klinaca odgovorio na slengu rođenog Dablinca: Story Boss!? (otprilike: “Jel sve ok šefe?”).
Sledeća genracija uličnih umetnika vežba pored reke Doder (Dodder), blizu njenog ušća u Lifi (Liffey)
Meni se lično dogodila identična situacija prošle godine u parku u Kramlinu (Crumlin), delu grada sa problematičnom reputacijom, kada mi je matori, raspadnuti, istetovirani, promukli propalitet u trenerci, pred malom decom poručio da se vratimo tamo odakle smo došli jer nam u Irskoj nije mesto; iako su moja deca po majci Irci. Da napomenem i da mi se za skoro osam godina života u navodno ksenofobnoj Engleskoj, slična situacija nikada nije dogodila. Naravno, ne treba generalizovati, ni preuveličavati; ali ni glorifikovati preko mere. Imidž i realnost su veoma često dve različite stvari. Svuda!
Sami Irci vole da se šale na račun svoje opuštenosti i neorganizovanosti. Kažu, kada bi se zamenili sa Holanđanima sa državama, Holanđani bi od Irske za par godina napravili najvećeg svetskog izvoznika hrane, dok bi se Irci svi podavili jer niko ne bi održavao brane i kanale. Najpoznatija kratka priča nobelovca Hajnriha Bela (Heinrich Böll), koji je inače bio zaljubljen u Irsku i redovno još kao dečak provodio cela leta na zapadnoj obali, Anekdote zur Senkung der Arbeitsmoral, ide otprilike ovako: nemački turista oduševljeno ubeđuje irskog ribara koji drema kako bi ovaj morao da uloži u povećanje svog ulova; kupi još jedan čamac; zaposli druge ribare; kupi ribarski brod; pa još jedan; otvori fabriku za preradu ribe; pokrene izvoz; avioni-kamioni… Irac ga pita: ‘Dobro, i šta onda?’. Nemac odgovori: ‘Kako šta onda? Pa onda ne bi morao ništa da radiš i samo bi uživao’; na šta mu Irac odgovori: ‘Pa ja i sad ništa ne radim i uživam’, i nastavi da drema.
Umetnik je oslikao panele kojima je ograđeno gradilište u Richmond Row pored Velikog kanala, čime je zaklonjen originalni mural labuda na jednoj od zgrada u pozadini
Mural u St. Andrew’s Lane u znak podrške kampanji Repeal, za ukidanje amandmana kojim se irskim ustavom zabranjivao abortus
