Piše: Stefan Marković
Kada se govori o nacističkom logoru iz Drugog svetskog rata, smeštenom u naselju Crveni krst, prva asocijacija je masovno bekstvo logoraša izvedeno 12. februara 1942. godine, kada je preko žice put u slobodu od 147 zarobljenih našlo njih 105.
Branko Bjegović koji viče „Na žice, drugovi!“, rafalna paljba iz mitraljeza posađenog usred logorskog dvorišta i nepokolebljivi komunisti koji otimaju puške zloćudnim nacistima i bosonogi po ledenoj zimi beže preko Gradskog polja… Dugo je ovakva slika opisivala jedinu zvaničnu verziju proboja.
Nažalost, uprkos brojnim svedočanstvima i dokumentima, ni danas, 75 godina kasnije, istoričari ne mogu sa sigurnošću da rekonstruišu taj događaj, kao ni događaje koji su mu prethodili, ali su se pojavile nove teorije koje bacaju potpuno drugačije svetlo na čitav ovaj herojski podvig.
Ipak, da bi se bolje razumelo šta se dešavalo u vreme proboja logora, potrebno je sagledati ko su bili logoraši iz sobe broj 12, u kojoj je planirana i iz koje je izvedena zavera.
Samim tim, potrebno je da se vratimo u 5 sati ujutro 30. oktobra 1941. godine, kada je, uz brektanje, parna lokomotiva napustila kruševačku železničku stanicu.
U voz, koji je prema sećanju logoraša bio sastavljen od dva drvena vagona za stoku, bili su potrpani pojedini zatvorenici kruševačkog Gradskog zatvora (protuve, kockari, secikese, ubice…), ali i učesnici bitke za Kruševac, u kojoj su 23. septembra ravonogorci i komunisti zajedno pokušali da oslobode ovaj grad.
Njih 74, sa bukagijama na rukama i nogama, kretalo se ka Nišu, iako su isprva mislili da ih transportuju do Nemačke na prinudni rad.
Upravo u tom vozu, prvi put se kod ljudi, od kojih će neki učestvovati u proboju logora na Crvenom krstu, javila ideja o bekstvu.
Izvesni Damnjan Tomić predložio je da ekserima obiju bukagije i pobegnu iz vagona kada se voz zaustavio u Stalaću. Međutim, od ideje se odustalo.
Posle 5 sati truckanja, voz je stigao u Niš.
Jedan od onih koji su se nalazili u tom vozu bio je i Živojin Radovanović Žika iz sela Kapdžije kod Kruševca, rođen 1911. godine. Bio je uhapšen samo nekoliko dana ranije zbog učešća u bici za Kruševac.
On je govorio da su Nemci buduće logoraše sprovodili kroz centralne niške ulice kako bi zastrašili građanstvo.
„Mi smo na glavnu železničku stanicu stigli oko 10 časova pre podne. Takođe, sećam se da je bila dosta jaka vrućina, a nas je bilo dosta pretrpanih u vagonu, gde smo se dobro preznojili, jer nije bilo vode, odnosno nije bilo ničega. U vagonima smo ostali do 15 sati po podne. Mi tada nismo znali o čemu se radi, ali kasnije smo saznali da se radi o tome da treba da izvrše sprovod nas zatvorenika kroz centar Niša, glavnim ulicama, kako bi narod video koga su oni pohvatali“, prepričavao je Žika.
Povorka, na čijem čelu je, prema sećanju logoraša, bio četnički vojvoda Toza Šnajder iz Niša, uhapšen u Kruševcu, kretala se od Železničke stanice, do Trga kralja Aleksandra i sve dalje do Trga kralja Milana, pa do Tvrđave.
Zarobljenici su verovali da će upravo tamo biti zatvoreni, međutim, Nemci su ih sproveli dalje, sve dok nisu stigli do kasarne Konjičkog puka „Miloš Obilić“ čiji je magacin sada bio pretvoren u logor.
Posle postrojavanja i oduzimanja ličnih stvari, poslati su u sobu broj 12, koja je dotad bila prazna.
„Mi u sobi broj 12 nismo zatekli nijednog zatvorenika. To je bila soba potpuno spremljena za nas Kruševljane, bar se meni tako čini. Na podu je bilo malo sitne slame, tako da smo mi došli u sobu bez pokrivača, bez ičega, nas 74 sa dva ranjenika smo dovodeni u logor“, govorio je Žika.
U to vreme, komandant logora bio je Robert Hamer, a komandant straže izvesni Austrijanac Frank Saurelijaner koji je, kako su govorili logoraši, voleo da iznese štafelaj u dvorište logora i da slika prizore koji se odvijaju pred njegovim očima.
Zatvorenici iz sobe broj 12 svakodnevno su proživljavali torturu. Nuždu su vršili u dve kible, koje su svakog jutra praznili i to za vreme jedne od dve desetominutne šetnje koje su imali svakog dana. Veoma često su dobijali batine iz čista mira, a stražari su postavljali i veliki drveni sto u dvorište logora, ispred samih vrata sobe, preko kojeg bi polugo zatvorenik legao, dok bi ga nekoliko stražara tuklo korbačima.
I hrana je, kako su se kasnije sećali logoraši, bila veoma loša.
„Hrana je bila tako loša da čovek prosto od iste nije mogao da živi, već smo se mučili i patili. Zaista, delili su nam 2-3 puta hranu, ali ista je bila očajna, zaista da čovek sa takvom ne bi mogao da živi. Ujutru smo dobijali čaj, u podne pasulj, a uveče istu hranu kao i za podne, tako da je, kažem, hrana je bila više nego očajna. Čaj je bio bez šećera, a čorba je bila po koje zrno pasulja, tako da su mnogi čaj bacali, a pasulj su ipak morali u podne da pojedu kako bi malo održali snage“, sećao se Ilija Zagorac, jedan od učesnika proboja logora.
U narednim danima logoraši su se smenjivali. Neki su dolazili, drugi su bili internirani u druge logore ili pak streljani na Bubnju.
Srećna Nova godina i Božić uz kurve i valcer
Oni koji pamte govorili su da je zima 1942. godine bila jedna od najhladnijih u XX veku. Po takvoj hladnoći, nemački stražari su se zagrevali time što su, kada bi popili malo lokalnog vina ili rakije, terali logoraše iz sobe broj 12 da se skidaju goli, a onda bi ih tukli sve dok ne padnu u nesvest. Tako onesvešćene, bacali su ih na gomile u snegu.
Nemci su u to vreme često išli na piće u kafanu „Jugoslavija“ (današnje „Dve lipe“). Jednom, tako pijani, u logor su doneli i gramofon. Bilo je to negde oko Nove godine.
Naterali su logoraše, govorio je Milosav Đurić Era, da svuku svoju garderobu, tako polugole ih pretukli a onda preko njih igrali valcer koji je dopirao sa gramofonske ploče.
„Puštali su muziku sa ploča i igrali valcer, tako što su se dvojica po dvojica hvatali i po golim telima igrali. Možete zamisliti kako to izgleda kada je 30 stepeni ispod nule, telo nago, prebijeno, krvavo, a Nemci sa čizmama koje su potkovane ekserima okreću se po telima. Jasno je da su tu bile samo žive rane“, prisećao se Era.
U to vreme su na zatočenike iz sobe 12 puštali i pse da ih grizu, a dovodili su i lokalne prostitutke, koje su im se onako prljavim, promrzlim i iznemoglim, rugale.
Međutim, velikom broju logoraša se najjasnije izdvaja veče Božiča, kada je komandant logora Hamer u njihovu sobu ušao sa dva pravoslavna sveštenika.
„Sećam se jednog misterioznog slučaja, a to je uoči Božića, kada su Nemci organizovali liturgiju. Doveli su 2 sveštenika u logor, i oni su čitali razne liturgije i tome slično, a postavljali su i kandila i njima mahali da nas okade tamjanom. A onda su naredili svakom od logoraša da priđe sveštenicima i da im poljubi ruku“, govorio je Žika Radovanović.
On tvrdi da su „svi komunisti odbili da poljube ruke popovima, zbog čega su dobili još jednu turu batina“.
Rođendan oficira kao prilika za bekstvo
Nesumnjivo, svi istorijski izvori, uključujući i izjave preživelih logoraša, pokazuju da je povod za bekstvo iz logora bio taj što su nemački stražari nekoliko dana pre 12. februara pročitali imena 80 zatočenika iz sobe broj 12 koje je trebalo da streljaju. U to vreme, u sobi broj 12 bilo je 147 logoraša, a među njima bio je i mladi student prava Branko Bjegović, partizanski komesar Duško Tomović, kao i četnički vojvoda Vule Vukašinović sa svojim sinom Radetom.
Međutim, ono što se ne spominje u zvaničnoj verziji je nespremnost stražara koju su logoraši lukavo iskoristili.
Niški istoričar Aleksandar Dinčić došao je u posed neobjavljenih memoara logoraša Dragutina Jocića, u kojima, između ostalog, piše i to da je 12. februar odabran jer se znalo da će tog dana jedan SS oficir proslavljati rođendan u hotelu „Park“ i da će toj zabavi prisustvovati i komandant logora Hamer.
Koliko je to bio veliki događaj govori podatak da je za logorske stražare stigla rakija. Zbog slavlja, nemački stražari zaboravili su da na vreme puste logoraše u šetnju, a kada su to naposletku učinili, ovi su pohitali preko žica.
Tom prilikom, stradao je i jedan stražar i to, najverovatnije, od strane drugog stražara, koji u mraku nije video na koga puca.
Prema zvaničnim podacima 147 zatvorenika je pokušalo bekstvo, njih 105 je u tome i uspelo. Međutim, prema nemačkoj dokumentaciji, pored zatvorenika iz sobe 12, haos koji je nastao u logoru iskoristila su još 3 logoraša, te je pravi broj 150 onih koji su pokušali da pobegnu, od čega je 48 pritom poginulo, a dvoje umrlo u narednim danima od rana.
Zbog bekstva je streljan veliki broj Nišlija, ali ni nepažnja stražara nije prošla nekažnjeno, pa su svi oni, zajedno sa Hamerom, poslati na Istočni front, gde im se gubi svaki trag, a logor „zauzimaju“ SS jedinice.
