Piše: Vladimir Đorđević
Integrišući faktori gradskog života one su gradske institucije koje, negovane generacijama, objedinjuju osećanje pripadnosti lokalnoj zajednici i njenim vrednostima. Predratni Niš, čije su glavne karakteristike bile multikulturalnost i privatna inicijativa, oslobođenje je dočekao drastično izmenjenih demografskih karakteristika. Grad je ostao bez gotovo celokupne jevrejske populacije, koja je u velikoj meri predstavljala avangardu u njegovom predratnom razvoju. Vodeći poreklo iz sistema koji je nova vlast smatrala reakcionarnim, nepodobni građani su ubijani ili osuđivani na prekim sudovima, često gubeći građansko dostojanstvo i imovinu. Iz istog razloga, mnoge važne institucije izgrađene u predratnom Nišu nisu se obnovile nakon rata. Brojno stanovništvo raseljeno je često i mimo svoje volje. Čekajući univerzitet čitavih dvadeset godina nakon oslobođenja, Niš je izgubio nekoliko generacija gradskih porodica koje su sa svojim brucošima odlazile put Beograda, Zagreba ili dalje. Istovremena ekspanzija industrije u potpunosti je izmenila demografsku strukturu grada i umnogome odredila njegove potencijale i perspektive daljeg razvoja.
Grad je nakon Drugog svetskog rata svakako izgubio brojne svoje karakteristike. Ipak, sa svojih šest kasarni sačuvao je jednu od svojih najstarijih osobenosti, funkciju utvrđenog grada. Dehumanizovana samovolja birokratskog jednopartijskog sistema poigravala se životnom srećom svojih prekomandovanih oficira. Soliteri, nova naselja, nove porodice, bile su scenografija novoizgrađenom samoupravnom potrošačkom društvu lažnog samoostvarenja, unutar koga nije bilo mesta za sentimente prošlosti i sećanja na grad koji je već sasvim nestajao. Srpski komunizam nije imao razumevanja za lokalpatriotizam. Svako rodoljubivo osećanje koje bi odstupalo od osovine vođa, partija, država, smatralo bi se vrstom sektaštva, a poistovećivanje sa lokalnim nasleđem, malograđanštinom.
U sportu, sa izuzetkom sportskih društava „Crvena zvezda“ i „Partizan, koja su predstavljala sportsko otelotvorenje partijske države, pripadnost klubovima nazivana je klubaštvom i smatrana je štetnom pojavom. U Nišu 1946, rukovođeni idejom obračuna sa klubaštvom, partijski rukovodioci poništili su postojanje retkih preživelih gradskih institucija, fudbalskih klubova „Jedinstvo“, „Železničar“ i „Radnički“, stvarajući Fiskulturno društvo „14. oktobar“. Iako je fudbalski tim ovog društva, odlukom Partije, od svog osnivanja igrao u najjačoj jugoslovenskoj ligi, navijači i fudbaleri ukinutih klubova odneli su veliku pobedu nad birokratijom, i nakon samo jedne sezone, u život vratili svoje klubove. Lokalni rivalitet „Železničara“ i „Radničkog“ bio je spasen i potrajao je do početka šezdesetih, kada je „Radnički“ izborio svoj prvi plasman u najviši rang.
Ne treba biti začuđen pobedom ovih klubova nad partijskom sportskom politikom. Sva tri kluba imala su bogatu fudbalsku istoriju, a „Radnički“ je kao klub nastao i delovao pod okriljem lokalne Komunističke partije još 1923. Nevažno je danas kome je tačno smetala odanost radnika i gimnazijalaca svom fudbalskom miljeniku, kao i odanost železničara gradskom rivalu koji je predstavljao njihov esnaf, ali je snaga radničke klase uspela da se homogenizuje oko svog prava na sportsko društvo i njegovu istoriju, i da se zarad očuvanja te svoje posebnosti, suprotstavi Partiji.
Imali su radnici velike kredite za tako nešto, i bili su ih svesni. Među osnivačima i prvim fudbalerima „Radničkog“ bili su Josip Kolumbo, Lazar Dedijer, Stanko Paunović. U predratnom Nišu klub je zbog svoje delatnosti zabranjivan i proteran iz grada, a njegovi članovi hapšeni. Niški „Radnički“ jedan je od svega nekoliko jugoslovenskih klubova koji je učešće u fudbalskoj ligi okupirane Jugoslavije zamenio učešćem svojih igrača u Narodnooslobodilačkom ratu.
Sačuvali su niški radnici, u ta tamna vremena ni rata ni mira, kontinuitet sa svojim gradskim životom i njegovim nasleđem, i uspešno su ga nastavili kroz decenije koje nisu bile naklonjene provincijskom sportu. U uslovima u kojima vojska sa jedne, partija sa druge strane, imaju svoje sportske favorite oko kojih grade mitomaniju, radnički klub sa juga Srbije nije mogao da se izbori za svoju šansu. Beogradske novoformirane elite zabavu koja im je u početku koristila radi kanalisanja emocija masa, ubrzo koriste za lični prestiž, a u momentu otvaranja našeg sistema ka tržišnim vrednostima, marketinška vrednost takozvanog večitog derbija i ogroman potencijal u duelima unutar takozvane velike četvorke napraviće od provincijskog fudbala tek „rasadnik talenata“ i regrutni centar za dobru zabavu i zaradu.
Šezdesetih, u vreme kada je establišment uspostavio sistem zvezda na filmu, u muzici i fudbalu, radnici i omladina Niša sprečavali su „Zvezdinu“ krađu Ostojića, jednog od onih fudbalera koje su slavili noseći ih na ramenima one noći kada su kao potpuni autsajderi pobedili „Vardar“ u Skoplju i prvi put se plasirali u Prvu ligu Jugoslavije. Priča se da je jurnjava gradom sa „Zvezdinim“ funkcionerima vredna svakog holivudskog trilera. Svoj lični triler, pišući inspirisan ovim događajem roman „Crveni kralj“, imao je književnik Ivan Ivanović, zabranjen i osuđen. Ovaj roman poseban je deo jedne duge i uzbudljive gradske priče.
Upravo šezdesetih, po uzoru na najmoćnije klubove Jugoslavije, „Radnički“ će dobiti svoj prvi konzorcijum sačinjen od najvažnijih privrednih subjekata Niša i njihovih rukovodilaca, između ostalih, „Elektrodistribucije“, Robnih kuća „Niš“, preduzeća „Otpad“. Okupljen sa ciljem uspeha u sportu, ovaj upravni odbor jedan je od mnogih koji je promenio ideju i razvoj jugoslovenskog socijalističkog sporta. Kompetitivnost i profit, iako odlike potrošačkog društva kapitalizma, postaće sastavni deo jugoslovenske realnosti.
I u narednim decenijama radnička klasa Niša bila je čuvar i inspiracija svog fudbalskog kluba. Industrijalizacija Niša i narastanje radničke klase, suprotno očekivanjima ovakvog procesa, nije dovela do emancipacije radništva. Birokratizovan sistem, sakriven iza proklamovanih vrednosti socijalističke revolucije, zapravo je postajao sve nepravedniji prema radničkoj klasi. Ovaj proces marginalizovanja značaja i učešća radnika u samoupravnom procesu dovodio je do sve zaoštrenije podvojenosti upravljačkog i birokratskog staleža i radnika. U Nišu, „Radnički“ je bio određeni katalizator ovih negativnih pojava, uspevajući da poništi društvene razlike. Nerazumevanje i sukobi sa radničkih saveta, nejednakost i sve veća ekonomska diferencijacija rukovodilaca i radnika nestajali su na tribinama stadiona „Čair“. U jednom društvu koje već ozbiljno posrće, radnički fudbalski klub čuvao je poslednje plamičke revolucionarne vatre. Osamdesetih klub uzima plavu boju radničkih i inženjerskih bluza, koje su bile više od kolorita gradske svakodnevice. Simbol radničkog Niša i industrijskog napretka ovog grada, „Radnički“ je svojim evropskim uspesima preneo vest o uspesima i snazi radničkog samoupravljanja. Pravo niotkuda, klub je stigao do polufinala Kupa UEFA. Taj poslednji korak ka evropskom uspehu nije načinjen.
Baš kao i san o radničkom samoupravljanju, snovi jednog fudbalskog kluba i njegovog grada postaće košmar tokom devedesetih, i nadalje. Iz nekog južnjačkog, crnohumornog inata, klub je kroz period ekonomskog propadanja grada, i sam postajući žrtva, uspeo da u nadrealnim uslovima, opstane i preživi, dočekavši svoju desetu deceniju. Danas je prilično teško govoriti o radničkom duhu kluba sa radničkim imenom. Pauperizovana radnička klasa, komercijalizacija sporta, jačanje političke desnice, samo su neki od faktora koji priču o „Radničkom“ čine posve drugačijom. Ono što ostaje nepromenjeno, to je odanost građana klubu kao personifikaciji samog grada.
Čudno je to što je kontinuitet gradskog sećanja i njegove lokalne istorije uspela da sačuva institucija fudbala, „najvažnije sporedne stvari na svetu“, ali je činjenica da grad Niš nema drugi integrišući činilac lokalnog života, niti duže i istrajnije gradske priče od fudbalskog kluba „Radnički“.
