Piše: Ivana I. Božić
Šta je zajedničko ljudskoj lobanji napunjenoj ljutim papričicama, kondomima u duginim bojama i uramljenoj slici princeze Lee iz „Ratova zvezda“? Sve te stavke svojevremeno su se našle na nekim od brojnih rajder listi svetski poznatih muzičara.
Dobri organizatori muzičkih dešavanja znaju da je za kvalitetan nastup nekog benda ili muzičara potrebno da ti izvođači budu zadovoljni pre, tokom i nakon svog nastupa. Da bi zaista i bilo tako, organizatori pre ugovorenog nastupa od izvođača dobijaju liste sa zahtevima, takozvane rajder liste (eng. Rider lists, The backstage lists), gde se, pored detaljnih uputstava o izgledu bine, ozvučenja i osvetljenja, nalaze i lični zahtevi izvođača o smeštaju, garderobama u bekstejdžu i hrani.
Rajder liste najčešće predstavljaju spisak tehničko-scenskih, ali i egocentrično-bizarnih zahteva izvođača. Njima se definiše npr. kakvi treba da budu priključci za struju na bini, kog napona i kakvo treba da bude nezavisno napajanje (ukoliko dođe do havarije i lokalna centrala ispadne)…
U suštini, rajder lista služi da bi se izbegle improvizacije i neprijatna iznenađenja na turnejama.
Prvu rajder listu sačinili su članovi benda Van Halen koji su tražili „M&M“ čokoladne bombone, s tim da su iz činije morale da budu izbačene sve bombone braon boje. Članovi benda kasnije su objasnili da im je za bombone sasvim svejedno i da su tako hteli da provere da li organizatori čitaju rajder liste u potpunosti i do kraja: „Ako nađem braon bombone, mogu da budem siguran da će biti tehničkih propusta i da moramo da testiramo celu scenu“, razjasnio je jednom prilikom Dejvid Li Rot.
Testiranje organizatora ili najekscentrik?
Današnje rajder liste, zavisno od muzičkog žanra, obiluju prvenstveno prohtevima samih muzičara dok je tehnički deo manje-više isti i zavisi od prostora gde se nastupa, veličine bine, da li je samostalni nastup ili u okviru festivala… S obzirom na to da mnogi koji se danas bave novinarstvom ne razumeju ni pola od onoga što piše u tehničkom delu rajdera, do javnosti obično dođe deo zahteva vezanih za bekstejdž, ketering i lične prohteve samih izvođača. Mnogi od tih zahteva su nužni, neki su simpatični, a neki čak i morbidni.
Ostalo je zabeleženo da su Led Zeppelin u svakom bekstejdžu morali da čekaju pegla i daska za peglanje, dok su na vrhuncu slave Beasty Boystražili da ih u garderobi obavezno sačekaju kondomi u duginim bojama. Makarone sa sirom bile su uslov da Nirvana pregovara o bilo kakvom nastupu.
Johnny Cash jednom je tražio američku zastavu toliko veliku da je može jasno videti svaki posetilac koncerta ponaosob.
Paul McCartney preferira biljni svet. To se vidi i po bekstejdževima u kojima boravi, pošto zahteva da se u njima nalazi devetnaest olistalih biljaka visine šest stopa, i četiri biljke od četiri stope.
Red Hot Chili Peppers zahtevaju čist donji veš u bekstejdžu. Momci su poznati po svojoj spritualnosti, te su tako 2000. godine imali nekoliko zahteva u cilju „održanja njihove duhovne ravnoteže“. Zato su tražili aromatične sveće, svež koren đumbira, sveži sok od papaje i 24 jednolitarske flaše obične vode sa planinskog izvora sa Havaja ili iz Australije. Bend je takođe zahtevao malu, tepisima pokrivenu sobu, isključivo za meditaciju. Zidovi sobe trebalo je da budu ofarbani u određenu boju od njene srednje do tamne nijanse, ali nikako u plavu.
Frontmen benda Guns’n’Roses Axl Rose tražio je četvrtastu dinju kakva se uzgaja samo u Aziji. Mada, među prvim zahtevima su mu topla voda i med, koji isključivo mora biti „Sue Bee“.
Organizator nastupa benda Motley Crue mora da obezbedi: majonez, poseban senf (Pupon dižon), bou od tri metra, mitraljez i spisak lokalnih sastanaka anonimnih alkoholičara.
Zahtevi Jamesa Browna su bili u skladu sa pesmom „Sex Machine“. Tražio je jednom prilikom dve devojke starosti ispod 21 godine i fen za kosu.
Marilyn Manson je tražio nešto slično. Prostitutku, ali isključivo ćelavu, bez zuba, isključivo «haribo» gumene bombone, kokice napravljene u mikrotalasnoj rerni, apsint i da u bekstejdžu bude što je moguće hladnije.
Iggy Pop (The Stooges) u rajderu navodi da mu treba brokoli koji će isključivo bacati u kantu, sedam patuljaka iz „Snežane i sedam patuljaka“, s tim da nije bitna njihova veličina koliko njihov stav.
Ukoliko se nastup Foo Fightersa padne u sredu, oni zahtevaju goveđu supu sa knedlama. Inače, momci često svoj rajder „začine“ humorom, te tako oni zahtevaju slaninu koju zovu „božja valuta“ ili „upozoravaju“ da: „Ukoliko nemate plastične čaše od 16oz (plastične čaše srednje veličine, prim. aut.), molimo vas, pronađite prodavnicu koja ih prodaje i onda ponudite prodavcu neku valutu u zamenu za tražene čaše. Još jednom, imate vremena od trenutka našeg angažovanja da pronađete ove stvari. POKRENUĆEMO KETERING DŽIHAD UKOLIKO NE DOBIJEMO OVE ČAŠE.“
Kada su na turneji, Korn vole da budu okruženi rock friendly advokatima, doktorima, zubarima i kiropraktičarima.
Bekstejdž bez alkohola žele i AC/DC koji u svom rajderu navode da pre nastupa u bekstejdžu ne žele pivo već samo krekere i sir.
Momci iz benda Slayer su na Fun Fun Fun Festu 2011. tražili 50 hiljada živih pčela, 100 snežnobelih koza za klanje, kišobrane otporne na krv, plitke činije za sendviče poređane u obliku pentagrama i jednu ljudsku lobanju napunjenu ljutim papričicama. Na njihovom rajderu su bile i četiri Lite-Brite kutije (šablon sa raznobojnim plastičnim iglicama – bockicama, koje se ubadaju u šablon i mogu da svetle u mraku, prim. aut.), deset kutija dečijeg voćnog jogurta Go-Gurt, sto za ping-pong, Zamboni (mašina za čišćenje leda, prim.aut.), četiri crne lopte za jogu, DVD boks set serije „Hogan’s Heroes“ i „dve kutije za cipele da sakrijemo naše Gremi nagrade (ne ispisujte „Gremi“ na kutijama)“.
Prema rajderu iz 2010. godine, Tenacious D (Jack Black i Kyle Gass) tražili su da se u njihovoj glavnoj garderobi nađu dnevne novine (NY Times, USA Today i neke lokalne) i boca braon senfa koji „mora biti VEOMA ukusan“, dok prostorija za druženje mora biti snabdevena senfom koji je „podjednako ukusan kao onaj iz garderobe benda. Pored toga, tu se mora naći i velika crna čokolada (sa najvećim mogućim procentom čokolade), kao i veliki oval sa ćuretinom i tanjir sa sirom (odabrani čedar).
Slike i naše prilike
Kada su maja 2013. godine Depeche Mode nastupali u Beogradu, pored standardnih 100 kg leda, masera i boca sa kiseonikom za scenski nastup, frontmen benda Dave Gaham tražio je da u njegovom ličnom obezbeđenju budu isključivo žene.
Rajder lista benda Faith No More za nastup iz 2012. (Belgrade calling) u Srbiji imala je preko 100 strana. Organizatori su bendu na Ušće morali da dopreme mašine za pranje i sušenje veša, da im obezbede zaseban internet i tuševe, kao i jednog malog majmuna koji će se zvati Eksl (svaka sličnost sa imenom pevača G‘N‘R je svakako namerna). Tako je u bekstejdžu trebalo obezbediti 24 peškira bele boje koji su morali biti mekani kao „male zeke tokom toplog letnjeg dana dok se na livadi igraju sa braćom i sestrama“. Iza i oko scene Patona je trebalo da sačeka cveće i to: poljsko, svadbeni aranžmani, pogrebni venci i drugo grobljansko cveće, pa čak i uvelo cveće jer „svako cveće dolazi u obzir i trebaće nam mnogo, mnogo cveća, čak i onda kada pomislite da ga ima baš, baš dosta, to neće biti dovoljno“, navedeno je u rajderu.
Nasuprot svetskim, domaći muzičari nisu baš toliko zahtevni kada su rajder liste u pitanju.
Prema rečima jednog od najaktivnijih organizatora muzičkih dešavanja u Nišu Veroljuba Vecka Radojkovića, mnogi bendovi su prijateljski nastrojeni i sve se rešava u hodu jer su to sve urbani ljudi koji su skromni: „Većina domaćih bendova ili bendova iz regiona sa kojima ja radim dolaze kombijem i donose svoju binsku opremu, tako da tu nema neke velike priče oko detalja koja se pojačala ili bubnjevi traže. Kada je reč o smeštaju, zahtevi su uvek strogi, mada zavisi… Nekad se samo proslede zahtevi, a nekad se dogovaramo zajedno.“ Muzičari nisu mnogo izbirljivi ni kada je hrana u pitanju. „Domaće bendove uglavnom vodimo u kafanu jer svi vole dobru domaću hranu i rakijicu. Čak su i „Hladno pivo“ i Rundek sa pratećim bendom uživali u niškom roštilju, domaćoj hrani i piću.“
Slična iskustva sa muzičarima ima i Nikola Jovanović Johnny, koji je u Niš dovodio i domaće, ali i inostrane izvođače. „Domaći bendovi nisu zahtevni i zadovoljavaju se kafanom, odnosno roštiljem, a od pića najčešće ide pivo i neko energetsko piće“, započinje svoje izlaganje Nikola. „Goblini su tražili flašu burbona i flašu lozovače „13 juli“, dva-tri paketa negazirane vode u flašicama i desetak piva, a od klope meso. Koliko se sećam, Petar Jelić i Slobodan Jurišić iz YU grupe su slistili po nekoliko duplih žestokih pića.“
Nikola tvrdi da ni inostrani muzičari nisu preterano zahtevni kada je hrana u pitanju, a to potvrđuje primerom muzičara Blaze Bayleya koji je tražio srpski roštilj, lazanje, zaječarsko pivo i vino.
Džezeri − najskromniji muzičari
Učesnici najrespektabilnijeg domaćeg džez festivala Nišvilla sigurno su jedni od najskromnijih izvođača kada su rajder liste u pitanju. Rajder liste su deo ugovora i njima se definišu ketering, bekstejdž, tehnička oprema…, a u honorare ne ulaze: smeštaj, hrana i prevoz od aerodroma.
Jedan od organizatora i promotera Nišvilla Veroljub Radojković navodi da je u rajderima izvođača Nišvilla do tančina definisano šta može, a šta ne može od hrane. Traži se sveže voće, sokovi, čajevi… Mnogi muzičari vole srpsku rakiju, ali i makedonska i crnogorska vina i oduševe se kada im se ponudi neki domaći specijalitet, npr. pite sa oblačinskom višnjom ili neprskanim jabukama. „Sviđaju im se lokalna vina i piva. Recimo Blues Brothers su tražili 24 konzerve lokalnog piva, veliko kravlje zvono (vrsta perkusije) i kofu leda na kraju nastupa (da bi treći pevač hladio ruke nakon nastupa jer mu ruke bride od usne harmonike), Hammond orgulje, Fender pojačalo sa crvenim dugmićima…“
Solomon Burke, jedan od najznačajnijih pevača u istoriji soula i ritma & bluza, povodom nastupa 2010. godine (inače, njegov pretposlednji nastup, prim.aut.), tražio je u svom rajderu 100 crvenih ruža očišćenih od trnja, hidrauličnu dizalicu da se podigne na binu, presto na kome mora da sedi tokom izvođenja, veliki krevet…
S obzirom na nedostatak finansijske podrške, prvenstveno države, organizatori festivala igraju na dovitljivost, ali i razumevanje menadžmenta izvođača. I koliko god ga država ignorisala, Nišville je već cenjen festival u svetu, a njegovi najbolji promoteri upravo su zadovoljni izvođači koji se vraćaju ili ostaju da rade radionice. „Candy Dulfer je nakon svog prvog nastupa na Nišvillu, prilikom gostovanja na nacionalnoj televiziji u Holandiji, pustila svoje snimke sa tog nastupa. Nakon toga iz Holandije nam je stiglo preko sto ponuda za nastup na Nišvillu“, obrazložio je Radojković.
