Piše: Miodrag Danilović
Nedavno sam, zasićen do mučnine, pomislio da je najpametnije da se manem pisanja, možda i na duže staze. U mom gradu na šetalištu, Peđa, među bukinistima poznatiji po firmi „Kuća za sunce”, otvorio je mali antikvarijat, prepun retkih, starih knjiga i stripova. Uz članske karte dve biblioteke, ovaj repozitorijum – nalik mreži u koju su se iz plima i oseka nemirne istorije nahvatali sve sami dragulji i kurioziteti – učinio se kao dovoljan razlog za stišavanje moje davnašnje opsesije.
Al’ ne lezi vraže! Koliko sutradan javio mi se Urednik, sa jednim poslom za mene, i u inboksu naše prepiske uskoro se zaplaveo link. Iza linka bio je kompresovani folder zamašnog memorijskog kapaciteta. Raspakovan, zasuo me je sa sedam brojeva „Ras Comica”, strip-revije za koju, ruku na srce, nikada nisam čuo. Poslovično mrzovoljan i sumnjičav dao sam se na razgledanje, i, od onoga što mi je na prvi pogled izgledalo kao zbirka fanzinskih izdanja, uskoro sam bio preplavljen utiscima kakve nemam priliku često da doživim.
Stvari stoje ovako: u Raškoj, deceniju i kusur godina radi, stvara i traje ekipa ljudi koje krasi nadnaravni entuzijazam. Okupljeni su u Klubu umetnika „Raška škola”, institucionalnu podršku pružaju im Kancelarija za mlade i Centar za kulturu, obrazovanje i informisanje „Gradac” koji im je ujedno izdavač, a „Ras Comic”, strip-revija intrigantnog naziva, i međunarodna strip-kolonija koju organizuju na Semeteškom jezeru, predstavljaju mnogo više od puke senzacije – svojevrsnu tradiciju koja je opstala i dokazala se žilavošću i upornošću kakve krase samo istinsko posvećeništvo mediju stripa.
Da ovo o čemu pišem nije favorizovanje još jednog kulturnog preduzeća iz nekog ličnog ćeifa, svedoče stripovi i autori koji se pojavljuju među koricama „Ras Comica”. Pored njegovih osnivača i najagilnijih autora „Raške škole” – Gorana i Davida Trajkovića, Dragana Popovića, Mašana Saveljića – na njegovim stranicama „gostuju” Vladimir Vesović, Rade Marković (1955-2017), Bojan Đukić, Nikola Kostandinović, Marko Stojanović, Aleksandar Anđelković i Marko Serafimović, kao i neumorni tandem makedonskih kolega po fahu, Aleksandar Stevanov i Darko Bogdanov. Dakako, tu su i mladi autori prepuni duha i humora koji dolaze iz radionica „Raške škole” i leskovačke škole stripa „Nikola Mitrović Kokan”. Pored stripova, „Ras Comic” donosi i dragocene tekstove na temu devete umetnosti (Rade Marković, Aleksandar Stevanov), kao i veoma zanimljive izveštaje o radu međunarodne strip-kolonije o čijoj neformalnoj radnoj atmosferi svedoči pregršt izvanrednih ilustracija (Mihajlo Božović, Vlada Vesović, Željko Pahek, Marko Serafimović, Srđan Stamenković…).
„Ras Comicom” se nedvosmisleno potvrđuje snaga jedne tendencije koju sa radošću mogu da svedočim. Male enklave strip-zaljubljenika koje deluju na lokalnoj bazi i koriste resurse i mogućnosti koje im daju savremene tehnologije, nakon samo nekoliko godina trudoljubivog rada donose plodove velike vrednosti. Kao takav, uronjen u savremenost a nazivom i misijom odjek neke daleke prošlosti, ovaj strip-magazin svojevrstan je poligon za istraživanje tokova aktuelne strip-scene. U njemu štošta traži i dobija pravo na građanstvo: sve prisutnija slabost prema planetarnom uticaju japanskog stripa i popularne kulture (Mina Gajtanović, Zorana Đorđević, Sara i Ana Živković, Anastasija Terzić), baštinjenje motiva iz nacionalne srednjevekovne prošlosti na jedan posve lirski, epskoj tradiciji nesvojstven način (Dragan Popović, Ana Ciglar i Nina Pokimica, Maja Todić), humor na granici satire i avantura na granici apsurda (Nikola Kostandinović, Vladimir Milić, David i Goran Trajković, Marko Stojanović i Aleksandar Anđelković), ali i radovi u maniru najklasičnijeg strip-prosedea, koji zbog svoje istorijske verodostojnosti i narativne slojevitosti bez zazora mogu poneti epitet vrhunskih ostvarenja (Marjan Milanov i Marko Serafimović). Među njima pojavljuju se i takve istorijske freske kakvu predstavlja „Put vode”, kolektivni strip-poduhvat učenika i nastavnika OŠ „Raška”, Kluba umetnika „Raška škola”, „Engleskog kutka” i i „Zelenih putokaza”, u kojem je jednoj lokalnoj temi udahnut univerzalni smisao večite borbe između čoveka i njegove sredine.
Poseban kuriozitet „Ras Comica” čine i kratke geg forme u vidu table ili kaiša, kojima nam neki od najagilnijih predstavnika domaće scene prikazuju one stranice svog opusa po kojima ćemo ih teško prepoznati (kaiševi Marka Stojanovića, Aleksandra Anđelkovića i Danka Dikića, kao i table Stojanovića, Teokarevića i Marka Serafimovića). Ovo ne samo da osvedočava snagu medija i u onim naoko rudimentarnim i najmanje pretencioznim formama, već služi i kao pokazatelj jedne pouzdane pedagogije u kojoj velike stvari nikako ne mogu zaobići one najvažnije, prve korake kojima počinje svaki put od hiljadu milja.
U svom dosadašnjem trajanju „Ras Comic“ i međunarodna semeteška strip-kolonija prošli su kroz brojna iskušenja. Od prvih snažnih impulsa da u svojoj sredini ostvare dragoceni doprinos umetnosti stripa, njenoj produkciji i publikovanju, pa do prerastanja lokalnih okvira i stvaranja jedne široke platforme saradnika i redovnih učesnika iz Beograda i Leskovca, ali i sa šireg eksjugosloveskog prostora i Balkana, ostvarili su kao i semeteško plutajuće ostrvo u svome prilikama i okolnostima katkada ometanom, ali nepokolebljivom kretanju pun krug. U vremenu predstojećem, dok se još uvek razabiramo u oseci protutnjale epidemije i naletu ratnih novosti, u vremenu u kojem je svako plemenito i čovečno, a kamoli umetničko delovanje bačeno u zapećak vestima punim potresnih izveštaja i pregrejanih govora, strpljivo iščekujemo nastavak „Ras Comicove” raskovničke misije. Dok se još jedno, novo i dragoceno poglavlje njegovo ne pojavi, ono što nam se osvedočilo ostaje kao trajna potvrda i zalog da još ima nade!
