Razgovarala: Anđelija Vasović
Sara Stanković, studentkinja je master studija na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu koja svoje svakodnevne obaveze rešava dobrom organizacijom. Višak slobodnog vremena provodi u prirodi, fotografišući je i uživajući u njenoj lepoti. Uspela je da u svom životu spoji nespojive stvari, digitalni i stvarni svet.
Za sebe kaže da je gladna znanja i da bi volela da se bavi raznim naukama i disciplinama. Bila je član mnogih organizacija u Nišu koje su joj omogućile da stekne brojna poznanstva i iskustva.
Šta te je privuklo da upišeš master studije na Prirodno-matematičkom fakultetu?
Sara: Ovo nije jedna od onih priča gde sam oduvek znala čime želim da se bavim, te sam samo pratila svoje snove. Iskreno, nisam imala pojma. Svake godine se u meni rađala nova ideja, a kako se upis na fakultet bližio, sve mi je bilo teže da odlučim. Toliko zanimljivih oblasti, toliko neistraženih polja nauke…zašto ne mogu svime da se bavim? Odlučila sam da upišem psihologiju. Pripreme su krenule. Predomislila sam se. Studiraću elektroniku. Nove pripreme su krenule. Dva dana pre predaje dokumenata, igrom slučaja pogledala sam program modula za Računarske nauke na PMF-u, dopalo mi se što postoji puno matematičkih predmeta. Takmičar u meni se ponovo probudio i upisala sam informatiku. Studirajući, zbližila sam se s programiranjem, te su master studije na PMF-u bile logičan izbor.
Kako provodiš svoje slobodno vreme?
Sara: Ne mogu dovoljno da naglasim koliko mi prija odlazak u prirodu. Pročistim pluća, nahranim dušu. Ne razmišljam o problemima, o obavezama, o tome šta me čeka kad se vratim. Brinem samo o tome da ne pojedem neku otrovnu bobicu ili da neka životinja ne pojede mene. Šalim se malo, ali stvarno obožavam ta bekstva u prirodu, pogotovo uspon na neku planinu. Pored bezbroj divnih prizora tokom penjanja, definitivno je najlepši onaj sa samog vrha.
U slobodno vreme volim još i da fotografišem. Uglavnom mi pažnju privlače priroda i životinje, a volim da uhvatim i neke zanimljive trenutke. Ponekad odradim i neku manipulaciju, spojim elemente sa više slika u jednu, bilo to radi igre ili da njome pošaljem neku poruku.
Takođe, pratim kvizove a kao osnovac sam se i oprobala u nekoliko njih. Ko zna, možda skupim hrabrosti za još neki.
Iako sam, prema testovima, introverta, postoji i onaj „ekstrovertniji“ deo mene koji jednostavno voli da se druži.
Voliš da provodiš vreme u priorodi fotografišući je. Kako se rodila ljubav prema fotografiji i kada si odlučila da kupiš svoj prvi foto aparat?
Sara: Fotkam telefonom ali me svaki put obraduje pitanje koji foto-aparat koristim. Volela bih da imam, ali mi ne nedostaje. Čar fotografije je uhvatiti trenutak. Ono što bi mi stvarno dobro došlo jeste GoPro kamera, zakačila bih je na sebe i verujem da bih mogla približnije da dočaram ono kroz šta prolazim. Mislim, recimo, na šumu, ne na svoje unutrašnje borbe. Šalu na stranu, ljubav prema fotografiji se verovatno javila u nekom od „kako bi bilo dobro ovo ne zaboraviti“ trenutaka i od tad ne jenjava. Dokle god postoje takvi trenuci, postojaće i ljubav. Iza svake fotografije stoji priča, ali najlepše priče često ne krasi fotografija.
Na fakultetu dosta provodiš vremena u digitalnom svetu, dok ti je u slobodno vreme kreativnost jača strana. Kako uspevaš da povežeš digitalni svet sa stvarnim?
Sara: Nikada nisam mogla da se opredelim samo za jednu stvar kojom ću da se bavim. Još u detinjstvu je otpočela borba između logičke i društveno-jezičke strane. Iako sam možda bolje rezultate pokazivala u matematici, fizici i šahu, volela sam i da pišem pesme i učim jezike. Kad sam upisala informatiku, osetila sam nepravdu prema toj drugoj strani. Posle višečasovnog sedenja ispred laptopa, gde od problema treba da kreiram rešenje koje će raditi, svaki detalj prirode mi deluje divno, jer ona sama funkcioniše. Onda me priroda inspiriše da fotkam ili napišem neku kratku pesmu, pa se opet vratim u digitalni svet da te fotke obradim i podelim sa prijateljima to svoje oduševljenje. A kad sam već tu, mogla bih i da rešim onaj zadatak od malopre. Mislim da je održavanje dinamičnosti u životu jako bitno kako ne bih upala u neku rutinu i tako se prezasitila. Dete u meni i dalje jednostavno ne želi da se opredeli.
Nekada si bila član organizacije „Mladi ambasadori“ u Nišu. Koliko prednosti a koliko nedostataka ti je donelo ovo životno iskustvo?
Sara: Volontirajući sam upoznala mnogo divnih, mladih, ambicioznih ljudi. Kako sam u „Mladim ambasadorima“ bila dve godine, imala sam priliku da sa njima radim na raznim projektima i bolje upoznam kako njih tako i sebe kroz timski rad. Odličan je osećaj kad doprineseš nekoj promeni, makar to bio samo podstrek ljudima da češće idu u pozorište. S druge strane, dobila sam priliku da aktivno radim i na sebi, pišući članke za sajt. Snimila sam čak i svoju prvu reportažu. Pomogla sam izradu sajta za KreNi konferenciju, tako da se nahranila i moja „digitalna strana“. Iako više nisam član, sa mnogim volonterima se i dalje družim i to mi je omiljeni deo.
Koji su tvoji prioriteti u životu trenutno?
Sara: Prioritet mi je da završim fakultet i usput se usmerim ka nekoj grani programiranja jer sam ponovo neodlučna, sve mi deluje zanimljivo. Međutim, sada sam svesna činjenice da bih stvarno izvukla maksimum iz sebe, moram da se posvetim jednoj oblasti, ili ipak nekoliko.
Kako zamišljaš sebe u budućnosti?
Sara: Srećnu.
Svoje studije si produžila u svojoj matičnoj zemlji. Da li planiraš možda da svoj život nastaviš van njenih granica?
Sara: Apsolutno, prvom prilikom – bilo je nešto što bih rekla pre nego što sam zapravo dobila priliku. Veliki je to korak na koji, jednostavno, nisam bila spremna. Planiram da odem jednog dana, ali imam osećaj da treba još nešto da proživim ovde. Kad budem osetila da je pravi trenutak za novo poglavlje života, verujem da će mi se pružiti nova prilika. Ako se ne ukaže, sama ću je stvoriti.
Šta bi poručila mlađim kolegama koji tek kreću da koračaju tvojim stopama?
Sara: U redu je da niste sigurni šta želite, u redu je ako nemate konkretan plan. „Život je ono što nam se dešava dok pravimo planove za život“, i vrlo često ispadne mnogo bolje od planiranog. Sasvim je u redu i da se bojite hoćete li uspeti, jer taj strah pokazuje da vam je stvarno stalo. Pritom neretko nismo svesni koliko zapravo možemo. Kad mi nedostaje motivacije, zamislim da sam već uspela u tome što radim, a onda pustim da me taj virtuelni osećaj vodi do toga da se stvarno osetim zadovoljno i srećno. Probajte. A ako smislite nešto bolje, javite i meni.
