Razgovarala: Danica Popović
Strahinja Kostadinović je student četvrte, završne godine Istorije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu. Dobitnik je diplome Učenik generacije čak dva puta – u Osnovnoj školi Njegoš i Gimnaziji Bora Stanković u Nišu. Tokom školovanja, Strahinja je postigao izvanredan uspeh u nastavnim i vannastavnim aktivnostima – osvajao brojne nagrade i priznanja na takmičenjima iz Istorije, Srpskog jezika i književnosti, Geografije, Biologije, Latinskog jezika i Ekologije, oprobao se u pisanju scenarija za školske predstave, a danas je izuzetno uspešan student Istorije na niškom Univerzitetu.
Strahinja je već tokom osnovnih studija napisao tri naučna rada, koji su objavljeni u nekoliko studentskih naučnih časopisa.
„Shvatio sam da je vrlo bitno da, pored izučavanja obimne literature koja je propisana programom mojih studija, opustim svoju ruku kada je u pitanju pisanje. Seminarski radovi na fakultetu su mi jako pomogli i bili polazna tačka za pisanje naučnih radova”, kaže Strahinja i dodaje da su čak dva od tri publikovana naučna rada proistekla iz seminarskih radova koje je pisao na fakultetu.
„Mislim da su studentski naučni časopisi, u kojima su i izašli moji naučni radovi, idealno mesto da se svako ko želi može učiti naučnom pisanju. U tim časopisima široj publici se mogu prikazati svi skromni rezultati mladih naučnika. Izdavanje u naučnim časopisima prethodi daljim diskusijama i dijalozima o toj temi”, navodi ovaj mladi istoričar.
On ističe da je glavni cilj objavljivanja rezultata nekog naučnog rada pokretanje razgovora o nekoj temi, ali i o samom radu – da se vidi šta je u njemu dobro, šta bi trebalo popraviti, kao i da li on daje neki novi pogled na datu temu.
Naučne konferencije, na kojima se razmatraju naučni radovi, jesu idealna prilika da se u jednom prisnom maniru saopšte rezultati istraživanja. Strahinja kaže da se na taj način najbolje mogu razmeniti mišljenja, te su konferencije ujedno odlična mogućnost za upoznavanje sa ljudima sličnih interesovanja.
„Iako naizgled uniformna, struktura naučnih radova ni na koji način ne guši kreativnost naučnika u odabiru teme, ali i u inovativnosti u pristupu. Ta uniformnost samo pomaže da se uspostavi jezik nauke i da drugi naučnici mogu lako komunicirati i doći do novih saznanja”, zaključuje.
Strahinja je napisao i prikaz monografije „Istorija Eparhije niške” protođakona Dalibora Midića. Prikaz knjige je, kako kaže Strahinja, početna forma na koju se mladi istraživači upućuju kako bi sebi približili pisanje naučnih radova, a da je jedan od preduslova davanja prikaza knjige to da autor ima makar osnovna znanja o temi knjige koju prikazuje.
„Zadatak onoga ko knjigu prikazuje je da na što bolji i što atraktivniji način prenese budućim čitaocima ideju knjige. Bitno je da ukaže na njene vrednosti, a zatim i na njene mane”, kaže Kostadinović i dodaje: „Student osnovnih studija nije u mogućnosti da velika monografska dela, kojima su posvećene godine istraživanja, pronalazi greške, ali može da dâ uopštenu ocenu i da preporuči čitaocima tu knjigu.”
Na Filozofskom fakultetu u Nišu, pri Departmanu za istoriju, osnovan je Klub istoričara koji nosi naziv po datumu oslobođenja Niša od Turaka – „11. januar”. Strahinja je jedan od prvih članova ovog Kluba i kaže da su studenti, uz podršku profesora i saradnika pomenutog departmana, oformili ovaj klub kako bi usmerili svoja interesovanja i doprineli podizanju svesti o istoriji kao nauci i svemu što ona nosi. Strahinja gaji velike nade u bolju budućnost, jer kod mladih ljudi vidi veliki potencijal da stvore nešto novo i umnože ono što je dobro.
ISTORIJU NE SMEMO SVODITI NA ZLOPAMĆENJE, U ISTORIJI VIDIM LEPOTU
Strahinja kaže da ga je istorija interesovala još od detinjstva i da je uvek kod njega budila znatiželju o kontekstu iz kog potiču sva pojedinačna svedočenja o prošlosti.
„Oduvek me je zanimala povezanost pojedinca sa društvom i okruženjem u kom odrasta. Pred tim okruženjem čovek se neretko zapita zašto je ono baš takvo, kao i zašto sam ja baš onakav kakav jesam”, deli sa nama Kostadinović i dodaje: „U detinjstvu mi je bilo izuzetno zanimljivo da slušam priče starijih oko sebe, radoznalo postavljam pitanja i vrlo lako pamtim dobijene odgovore. Kada sam odrastao, te priče sam naučio da postavljam u određeni širi istorijski i društveni kontekst. Bilo mi je interesantno da pratim kako su te pojedinačne lične sudbine, ili takozvana privatna istorija, duboko povezane sa opštom i nacionalnom istorijom o kojoj čitamo u udžbenicima.”
Strahinja naglašava da ono što je kasnije shvatio jeste to da onaj ko želi da se bavi istorijom nikako ne sme da je svodi na zlopamćenje, jer ti trenuci nisu sami po sebi celina, a ukoliko bismo se fokusirali samo na njih, potpuno bismo promašili poentu istorije.
„U istoriji tražim lepotu i mislim da ju je moguće pronaći, jer naše težnje ka nečem dobrom i lepom nikako ne mogu biti uzaludne”, kaže Kostadinović.
INTERDISCIPLINARNOST U ISTORIJI JE IMPERATIV
Strahinja je kao student i mladi istraživač usmeren ne samo ka političkoj istoriji već i ka kulturnoj, društvenoj, crkvenoj, duhovnoj i takozvanoj privatnoj istoriji.
„Mislim da su za što kvalitetnije bavljenje kompleksnom naukom, kao što je istorija, interdisciplinarnost i svestranost imperativ. Potrebno je uključiti što više znanja u razmatranje bilo kog istorijskog događaja. Od velike koristi bilo mi je što sam se kroz čitavo školovanje trudio da iz više nastavnih predmeta dobijem dovoljna znanja”, naglašava Strahinja.
On kaže da se opšta povezanost istorije sa drugim disciplinama najbolje sažima u definiciji koju je dao slovenački istoričar Oto Luthar, a koja glasi: „Istorija je sve”.
„Ovom definicijom se ujedinjuju mnoge definicije istorije kao nauke i posebno se naglašava da se svaka delatnost čoveka dešava u jednom vremenu i da kao takva neminovno mora postati deo istorije”, navodi Kostadinović.
On kaže da vrlo često istoričari od drveta ne vide šumu. Primećuje da naučnici iz ove oblasti postižu izvanredne istoriografske rezultate, ali da im ono što se naziva sinteza, odnosno stavljanje svakog događaja u neki širi kontekst, često izostaje.
„Nedavno mi je jedan poznanik postavio pitanje da li istorija zaista može da se nazove naukom ili je ona više ono što je matematika za prirodne nauke – alat za ostale naučne discipline. Postoji verovanje da istoričari služe tome da dopreme neke podatke, a da se posle njima bave ostali društvenjaci. Ostao sam intrigiran tim pitanjem, jer me kroz studije istorije to do sada nikad niko nije pitao. Ako studiramo istoriju, podrazumevamo da je ona nauka bez obzira na njenu metodologiju. Njena metodologija, često usko pozitivistički shvatana, završava se na tome da se utvrdi faktografija, ono činjenično, odnosno događajna istorija. Istoričari neretko izbegavaju da donose vrednosne sudove i time upotpune sliku o onome o čemu pišu”, deli sa nama Strahinja.
Praveći analogiju sa filmom Akire Kurosave „Rašomon”, gde su junaci filma na potpuno različite načine opisivali jedan isti događaj, Strahinja kaže da je tu slučaj kao i sa istorijom – istina je uvek u preseku svih tih priča.
„Istorija bi podjednako trebalo da se služi različitim pričama, odnosno gledištima koje je uzela sa više strana. Čak nije pogrešno i problematično pojedino ideološko čitanje istorijskih događaja. Ideološke priče o istorijskim događajima ne bi smele da se uzimaju kao jedina i apsolutna istina. Međutim, prilikom istraživanja je nužno konsultovati i tu stranu, jer ono na najbolji način reflektuje stavove ljudi koji su živeli u tom vremenu”, zaključuje Strahinja.
Ako bismo uzeli sve te opise, od kojih nijedan nije objektivan, u njihovom zbiru možemo da vidimo šta se zaista desilo.
Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Gradske opštine Medijana.
Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Gradske opštine Pantelej.
Stavovi izneti u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.
