Piše: Ivana Božić – Miljković
Globalizacija – sistemska izgradnja ili destrukcija sistema
Bez obzira da li podržavamo globalizaciju ili smo njeni ljuti protivnici, svi smo deo globalnog sistema. Svi imamo mobilne telefone, internet je nešto čime počinjemo dan, svi volimo Mekov cheesburger i Coca Colu, družimo se virtuelno na globalnim mrežama, pišemo menadžeru report o završenom poslu i nakon toga palimo na neki fensi event u gradu. Nekako se sve izmešalo. Jezici, stilovi, boje… Fraza koja ljude opisuje kao „čestice u univerzumu“, zamenjena je frazom „niti u globalnom sistemu“. Ringišpil globalizacije nas okreće trista na sat. Nazad ne možemo, a njeni lanci nas sve čvršće (po)vezuju dajući nam još ubedljiviji kosmopolitski status u globalnom svetu u zamenu za parče ličnog integriteta koje više nije in.
KAKO JE SVE POČELO
Termin globalizacija je tokom istorije ljudskog društva nekoliko puta ulazio u modu, a realizacija globalnih ideja je u većini tih slučajeva bila stopirana i ostavljana ad acta, sklanjana na sigurno mesto od rušilačkih snaga svetskih ratova. Iz tog razloga se ne može reći da globalizacija, kao svetski proces, ima jasnu istorijsku dimenziju. Poznato je da su još od davnina, male i izolovane civilizacije težile da se prošire, povežu i nastojale da kroz to međusobno prožimanje postanu univerzalne. Iste ideje postojale su i na višim civilizacijskim nivoima, kada je svet već znao za viljušku, točak i razne finte proste robne proizvodnje. Međutim, u istorijskom pregledu razvoja globalizacije ne postoji mesto gde se može povući jasna granica i definisati da je baš na tom mestu i u to vreme globalizacija zamenila neki pređašnji sistem i postala opšte prihvaćena ideologija. Ideja da bi čitav svet bio srećniji kada bi svi bili povezani i po raznim osnovima ujedinjeni, javila se nakon Drugog svetskog rata. Svođenje bilansa jednog teškog i za čovečanstvo destruktivnog perioda, pokazalo je da se međunarodnoj komunikaciji preko nišana mora stati na put. Pionir ideje o povezivanju evropskih naroda bio je tadašnji britanski premijer Winston Churchill. On je u istorijskom govoru održanom 19. septembra 1946. godine, na Univerzitetu u Cirihu, pozvao evropske narode da na temeljima partnerstva stvore Ujedinjene Države Evrope. S obzirom da se u prethodnom periodu dugom 80-ak godina nedvosmisleno pokazalo da detonator sukoba koji se kao kuga šire Evropom i svetom leži na granici Nemačke i Francuske, trebalo je što pre animirati ove dve države i ponuditi im zajedničku igračku koja će im skrenuti pažnju sa međusobne mržnje. Pet godina kasnije, ponuđena je igračka u vidu uglja i čelika, te se na jedan duži vremenski period moglo računati da su se nemačke i francuske strasti slegle u zajedničkom interesu. Naravno, bilo je u toj igri još društva, pre svega Italija i zemlje Benelux-a, a kako je igra odmicala i lepeza interesa se sa proizvodnje uglja i čelika širila i na druge stvari, bivalo ih je sve više. Danas je čak dvadeset sedam aktivnih igrača i upola manje onih koji čekaju i nadaju se da to postanu.
Elem, povezivanjem (zapadno)evropskih naroda u jedno pleme, SAD su dobile značajnog i dostojnog partnera u sprovođenju ideje daljeg ujedinjenja sveta, čiji će se delovi razvijati po istim principima i aršinima i koji će u krajnjoj instanci (tako ujedinjen) biti bolje, srećnije i pravednije mesto za život, ali pod uslovom da se ipak zna „who is a dad“. Taj novi sistem nazvan je globalizacija. U osnovi, proces i nije tako loše zamišljen: ideja je bila da se svi delovi sveta na neki način povežu, da bogatiji pomognu siromašnima, da se podstiče tehnički progres koji će nas povezivati i život činiti lakšim, da svetom vlada tolerancija… Međutim, u konstruisanju ideje globalnog društva potkrala se jedna sistemska greška koja će se kasnije u izgradnji nastaviti i dovesti u pitanje budućnost sveta po aktuelnim pravilima. Naime, neko je zaslepljen idejom o ujedinjenju zaboravio onu narodnu: koliko ljudi toliko ćudi. Prevedeno na globalni nivo: koliko država toliko političkih, ekonomskih i društvenih sistema. U tako kompleksnom miljeu, nemoguće je nametnuti svima univerzalni recept po kome će se razvijati. Ono što jednog diže, drugog spušta; lek koji jednima pomaže, druge ubija; a tek tolerancija i osećaj za ravnopravnost… to seme ne raste svuda jednako – negde ga ima u izobilju i duboko je ukorenjeno, a negde ne uspeva uz sve mere prinude i dobre volje.
SVI ŠEFOVI LJUDI
Uloga šefa projekta poverena je nekako spontano Sjedinjenim Američkim Državama. Njihova velika prednost u trenutku stvaranja nacrta globalnog sveta bila je u tome što je njihova kopnena teritorija ostala izvan domašaja destruktivnih sila dva svetska rata. Upravo ta činjenica im je u godinama nakon Drugog svetskog rata, pred očima ostatka (razorenog) sveta obezbedila status humanitarca i pomagača koji uz hranu, odeću i lekove neprimetno nameće svoja pravila i vrbuje istomišljenike u svoj tabor. Kao i svaki ozbiljan projekat, i globalizacija je morala imati nekakvu infrastrukturu. U tom smislu kreirane su brojne institucije koje će graditi i usmeravati proces globalizacije i raditi na sveopštem povezivanju. Tako je nastao sistem Ujedinjenih nacija, zatim „bretonvudski blizanci“ – MMF i Svetska banka, zatim GATT koji će kasnije postati Svetska trgovinska organizacija (WTO), pa Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (poznatija kao OECD) i Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD). Interesantna je činjenica da više od polovine navedenih institucija ima glavno sedište u Njujorku ili Vašingtonu, a ostatak je raspoređen po Evropi: sedište EBRD-a je u Londonu, WTO-a u Ženevi, a OECD-a u Parizu. Geografski način na koji je ova mreža institucija ispletena jasno stavlja do znanja ko je glavni u procesu globalizacije. Kao da se slučajno (ili planski) smetnulo s uma da na svetu postoji i drugi deo Evrope, Afrika, Rusija, Kina, Indija i ostatak Azije i Australija. Doduše, na svakom kontinentu postoji veći broj ispostava navedenih institucija, ali one funkcionišu po direktivama centara moći i nemaju nikakvu samostalnu ulogu u kreiranju pravila. To dovodi do dobro poznatog zaključka da već godinama igramo „kako Zapad kaže“ i da se u novom svetskom poretku ne pitamo ama baš ništa. Dakle, institucionalna osnova procesa globalizacije postavljena je tako da štiti političke i ekonomske interese najmoćnijih zemalja sveta. Pozicije na kojima se one nalaze omogućavaju im bezuslovno ostvarenje svih ciljeva koje zamisle. U ostvarenju tih ciljeva, često se koriste politički i ekonomski pritisci na zemlje u razvoju, a takva politika se u 99% slučajeva aminuje od strane pomenutih institucija. Na primer, SAD kao trenutna svetska velesila u svakom pogledu, ima pravo da sankcioniše ili bombarduje svako parče planete na kome se delovi globalne slagalice ne uklapaju onako kako oni zamisle. Sve njihove vojne intervencije su pod okriljem i uz podršku NATO-a, sve vrste sankcija aminuje Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Kad negde finansijski zaškripi (kao kod nas na primer), pošalju misiju MMF-a, oni odobre bezobrazno skup kreditni aranžman, pa nakon nekog vremena još jedan za reprogram onog prvog, vlada se ponosi što je uspela da se zaduži, a svaki iole pismen građanin hvata se za glavu svestan da to treba debelo otplatiti u godinama koje dolaze. Da je pre mnogo godina čuveni ekonomista John Maynard Keyns znao u šta će se MMF pretvoriti, pocepao bi nacrt koji je postavio za stvaranje te institucije. Njegova namera je bila da se osnuje fond (međunarodni monetarni) čija će uloga biti da pomaže državama koje se u nekom periodu suočavaju sa razvojnim i finansijskim problemima. Vremenom, MMF je postao „menadžer SAD-a i zapadne Evrope“, institucija koja „umesto da gasi požar, doliva ulje na vatru“, jednostavno, postao je dobar za izbegavanje. Isto je sa Svetskom trgovinskom organizacijom. Za šezdeset i kusur godina postojanja nije uspela (ili nije želela) da reši problem trgovine primarnim proizvodima i statusa zemalja proizvođača tih proizvoda u međunarodnim ekonomskim odnosima. Poznato je da se sirovine za proizvodnju čokolade i kafe beru u Africi i Južnoj Americi, ali proizvođači tih sirovina nemaju prava da odluče o visini cene svoje sirovine na svetskom tržištu. To u njihovo ime rade velike transnacionalne kompanije tipa Nestle i sl. koje od primarnih proizvođača kupuju sirovine po niskim cenama, a zatim proizvode finalne proizvode koje prodaju na tržištu po visokoj ceni, ostvarujući na taj način enormne profite. I tako se jaz između bogatih i siromašnih povećava. Oni koji su bili bogati, postaju još bogatiji, a siromašni idu dalje u propast.
ANTIGLOBALISTI
Upravo iz redova predstavnika ojađenih nacija, kojima je dosta kupovine magle o globalnom svetu u kome će svi imati ista prava, razvio se antiglobalizam – pokret i filozofija koja se bori za pravednije sprovođenje procesa globalizacije i smanjenje siromaštva u globalnim okvirima. Svi veći skupovi članica grupe G8, Svetske banke, MMF-a ili WTO-a praćeni su protestima antiglobalista. Vest o glavnom skupu i sporednom kontraskupu, obično bude uredno preneta od strane svih svetskih vodećih medijskih kuća, ali konkretan efekat antiglobalističkih mitinga se do sada nije video. Predstavnici institucija, udobno smešteni u luksuzno opremljenim salama, obično ignorišu ono što se ispred zgrade dešava. Za njih je to obična galama od koje su zaštićeni debelim zidovima i znaju da skandiranja, parole, tuča sa policijom i eventualne žrtve iz redova antiglobalista, neće bitno uticati na zaključke koji će se u ime čitavog sveta doneti iza zatvorenih vrata. Međutim, činjenica je da antiglobalistički pokret u poslednje vreme okuplja sve više pristalica i postaje jedna moćna mašina u borbi protiv „nemani sa glavom u Vašingtonu“ (kako je neko duhovit nazvao globalizaciju). Činjenica je, takođe, da predstavnici velikih institucija počinju da zaziru i boje se antigobalista. Nakon iskustava u Sijetlu 1999. godine, gde su demonstranti onemogućili delegatima ulazak na konferenciju, i u Đenovi 2001. godine, kada je došlo do žestokih uličnih sukoba policije i demonstranata koji su imali tragičan ishod, neke stvari su počele da se menjaju. U novijoj istoriji održavanja velikih konferencija, nije redak slučaj da se skupovi koji obično traju sedam dana (all inclusive) skrate na dva dana, da se oko mesta održavanja podigne ograda visoka nekoliko metara, sve okolne ulice zatvore za saobraćaj i angažuje nekoliko hiljada policajaca. Još jedan dokaz da u životu i svetu postoje neki segmenti u kojima su čak i kolosi tipa MMF, Svetska banka, WTO, manji od makovog zrna. Ako ništa drugo, nisu dovoljno brzi da beže pred globalnom „kukom i motikom“ niti dovoljno snažni i vešti da im se fizički suprotstave.
G8 VS BRICS
Jedan od veoma bitnih subjekata globalizacije jeste grupa G8. Nema obeležja institucije, više ima status grupe građana, odnosno nečega poput lige izuzetnih džentlmena. U toj osmici je skockan svetski politički i ekonomski eurokrem u vidu SAD-a, Kanade, Nemačke, Japana, Velike Britanije, Italije, Francuske i Rusije. Zadatak grupe G8 nije nimalo lak. Kada u svetu iskrsne neki politički ili ekonomski problem, zvaničnici ovih zemalja se sastaju da bi se dogovorili o formulisanju zajedničke strategije za rešavanje istog. Njihovi čak i neformalni dogovori čine osnovu za donošenje važnih odluka u međunarodnim organizacijama i institucijama. Da je zaista reč o jednom veoma moćnom udruženju potvrđuju i podaci da u ovih osam zemalja živi 13,2% svetskog stanovništva, da učestvuju sa 43,3% u svetskom izvozu i 41% u stvaranju svetskog bruto domaćeg proizvoda. Imajući u vidu navedene brojke, činjenicu da su moćni, bogati, da im je jedina obaveza da jednom godišnje održe samit na nekoj egzotičnoj destinaciji, možemo da zaključimo da im niko ništa ne može. A u stvarnosti, nije baš tako. Na samitu koji je 2009. godine održan u italijanskom gradu Akvila, postalo je jasno da neki bauk kruži svetom. I da neustrašivi G8 itekako zazire od njega. Na tom samitu je lično Obama izneo stav da G8 nije više u stanju da rešava nijedan ozbiljan ekonomsko-politički problem u svetu bez pomoći Kine, Indije, Brazila, Južne Afrike… Postalo je jasno da se bauk zove BRIKS. Prvobitni naziv BRIK nastao je 2001. godine kada je vodeća svetska investiciona banka „Goldman Saks“ pravila analizu najvećih svetskih investicionih tokova. Ispostavilo se da najintenzivniji transfer investicija tutnji kroz četiri zemlje: Brazil, Rusiju, Indiju i Kinu. Već sledeće godine, ove četiri zemlje su se prvi put okupile na marginama godišnjeg zasedanja generalne skupštine UN-a. U svim vodećim štampanim medijima osvanuli su naslovi tipa: „BRIK – kvartet za novi svetski poredak“. „Cigla“ je rođena! I ne samo rođena, već žestoko usmerena u pravcu razbijanja suverene dominacije SAD-a nad ostatkom sveta. Da sa ovom grupom zemalja nema šale govori i činjenica da su od 2001. godine do danas uspele da udvostruče vrednost svojih GDP-a. Prognozira se da će do 2050. godine biti bogatije od SAD-a i mnogih zemalja zapadne Evrope. Iz ove grupe se izdvaja Kina kojoj je globalizacija definitivno išla u prilog. Osim činjenice da je najmnogoljudnija zemlja sveta i najveća svetska radionica, i da sa čitavom planetom ima razvijene spoljnotrgovinske odnose, Kina je u ovom momentu i neko ko drži u šaci sudbinu američkog dolara. Naime, Kina je do sada od američkog ministarstva finansija otkupila dužničke hartije u vrednosti od 727 milijardi dolara. Ukoliko bi Peking, kojim slučajem tražio od SAD-a da po hitnom postupku isplati te hartije od vrednosti, dolar bi otišao u istoriju.
Druga članica BRIK-a, Rusija, osim što je druga u svetu po izvozu nafte, i bez konkurencije u isporukama prirodnog gasa, predstavlja veoma veštog igrača na dva fronta: za sada odlično balansira između aktuelne elitne G8 jedinice i društva koje pretenduje da napravi neke rokade u top menadžmentu grupe G8. Brazil i Indija se takođe mogu svrstati u grupu dobitnika procesa globalizacije. Brazil ima status svetske sile u proizvodnji i izvozu poljoprivrednih proizvoda i industrijskih sirovina, poseduje ogromna nalazišta nafte i ima solidne kapacitete za proizvodnju obogaćenog uranijuma. Indija se, osim brojem stanovnika može pohvaliti ogromnom bazom za proizvodnju informatičkih tehnologija i statusom nuklearne sile. Ove godine se BRIK-u priključila i Južnoafrička Republika, te u najnovijoj verziji dobismo „BRIKS – kvintet za novi svetski poredak“. I zašto je to nama važno? Pa, recimo zato što stoje pri čvrstom stavu da neće priznati nezavisnost Kosova. A zašto ih Obama želi u redovima elitne grupe G8? Pa zato što kao političar i diplomata dobro zna pravilo broj jedan: „Keep your friends close, but your enemies closer“. Buntovnike valja držati na oku i prividno uvažavati njihova mišljenja i stavove. Inače, koncept globalizacije sa SAD-om na čelu ode kao kula od karata.
NEŠTO KAO ZAKLJUČAK
Svi smo deo globalne mašine. Ne znam kada je počelo, ali jaču svest o tome da smo u igri bez granica stekli smo onih godina kada je postalo jasno da svetski eurokrem nije više onako jasno podeljen na crno i belo: tada je Obama postao prvi crni predsednik SAD-a, Tiger Woods prvi crni svetski šampion u golfu, a Eminem prvi MTV i Grammy nagradama ovenčan beli reper. Večito kosmopolitsko pitanje: „Kuda ide ovaj svet?“ postalo je predmet filozofske rasprave kao i pitanja tipa „Koliki je kosmos?“, „Šta je vreme?“. Globalizacija je više nego ikada u istoriji čovečanstva podvukla razlike između bogatih i siromašnih, razvijenih i nerazvijenih i učinila ih nepremostivim. Svetom vladaju najjači. Niti možemo da ih pobedimo, niti nas puštaju da im se pridružimo. Biće da je za nas najbolje da ovo istorijsko razdoblje provedemo lebdeći u nekom bestežinskom stanju i da ateriramo u nekoj drugoj pravednijoj fazi razvoja ljudskog društva. Činjenica da smo „nebeski narod“ može nam biti od pomoći. Dok oluja prođe.
