Piše: Zlatibor Stanković
Danas moćni američki gigant Marvel, zaštićen još moćnijim Diznijem, krajem sedamdesetih godina prošlog veka brojao je sada teško zamislive male tiraže. Pod napadom televizije i video-igrica omladina je u sve širem luku zaobilazila strip prodavnice. Bilo je to vreme kada se od štampanih pola miliona primeraka „dobrog komšije Spajdija“ prodavao svaki drugi. Situacija nije bila ništa bolja ni kod komšija, kompanije DC Comics, odnedavno usvojenika filmadžija iz Warner Brosa. A onda, baš kao što je u jednom trenutku pretio strip industriji, Holivud ju je spasao. Preciznije, franšiza u uzletu ka zvezdama – Star Wars. Nakon ove, usledile su i druge strip adaptacije, a četvrt veka kasnije, u dane kada je ta priča pomalo i zaboravljena, strip je odlučio da uzvrati uslugu filmadžijama, na obostrano zadovoljstvo, ili se bar tako čini u ovom trenutku. Da li deceniju kasnije pošto je prvi deo filmskog serijala X-Men širom otvorio vrata Holivuda stripu, i dalje važi ona narodna „ruka ruku mije…“ ili ona druga „što nas spaja, to nas i razdvaja“, još je naizgled nejasno – jedina računica za sada je rezervisana za dolare.
Iako je ekranizacija bilo kog Marvelovog stripa nezamisliva bez pojavljivanja žive strip legende, jednog od osnivača Timely Comicsa, potonjeg Marvela, Stena Lija, nova era u odnosima, kako političari rado deklamuju, Holivuda i strip izdavača, sigurno nije otpočela njegovim nastojanjima. Kada su sedamdesetih godina Čarli Lipinkot i Ed Samer, vlasnici distributivne mreže stripova „Supersnipe Comic Art Empirum“ (u kojoj je svoje prste umešao i Džordž Lukas), predložili Stenu da bi izlaz iz gadne finansijske situacije za njegovu kuću mogao biti u dovođenju Star Wars licence, Sten je odmahnuo rukom i još jednom potvrdio svoj stav da „Marvel“ izdavaštvo mora da se zasniva na sopstvenim likovima. Srećom po Marvel (i sve nas) u priču se upleo njihov dugogodišnji scenarista i neko vreme urednik, Roj Tomas, odgovoran za dovođenje Konana Varvarina pod okrilje ovog izdavača. U tom trenutku, Konan je tiražem tukao Fantastic Four i Avengerse, i bio u rangu prodaje Spidermena. Kada su gospoda iz „Supersnajpa“ dodala da bi prava za Star Wars u Marvel došla bez bilo kakve nadoknade, i da će se zadovoljiti reklamom koju će strip doneti filmu nekoliko meseci pre premijere, za Roja Tomasa više nije bilo dileme. On sam, uz pomoć crtača Hauarda Čajkina, osmislio je dizajn likova, kao i prvih šest brojeva stripa. Te 1976. na najvećem festivalu stripa – „Comic-Conu“ u San Dijegu, po prvi put je promovisan jedan film. Istina, promocija se sastojala samo u plakatu koji je za tu priliku uradio Hauard Čajkin i panel diskusiji, ali to jeste bio početak nakon kojeg su usledile „papirne“ avanture figurica i filmova G.I.Joe, Indiana Jones, Transformers, Battlestar Galactica… Ipak, na osvitu osamdesetih komšije iz DC-ja su bili ti koji su prvi napravili veliki korak u obrnutom smeru – od stripa ka filmu. I opet zahvaljujući Roju Thomasu, koji je nakon posla u Marvelu potpisao ekskluzivan ugovor sa konkurentima. Na velikim i malim ekranima leteli su i spašavali svet Superman i Wonder Woman, inkasirajući izdavaču velike svote novca. Ipak, nekoliko godina kasnije, sve se zaustavilo na filmovima čiji osrednji budžeti nisu dozvoljavali režiserima da se razmahnu i strip junake dostojno predstave gledaocima. Primeri za to su Captain America, Fantastic Four, Punisher, Swamp Thing, Hulk, na stranu izuzetak poput Batmana, koji je u svoja prva dva dela, ako ništa drugo, podelio publiku i kritiku, što je donekle predstavljalo uspeh sam po sebi.
Kao u nekom ciklusu, posle DC-jeve dvodecenijske dominacije kada je reč o uspešnim (profitabilnim) ekranizacijama superheroja, along came Spider! Dobro, ne baš Spajdi, već ništa manje popularni Marvelov serijal X-Men, koji je u potonjoj ekranizaciji Brajana Singera pobrao pohvale kritike, ali i tvrdokornih fanova stripa. Godinu dana ranije na velike ekrane došao je Marvelov Blejd, ali dobar deo svetske publike nije ni znao da je reč o stripskom junaku, čak i u Marvelu već godinama pomalo zaboravljenom. Svejedno, solidna hrpa dolara koju je eksperiment „Blade“ inkasirao, bila je dobar znak. Usledili su filmovi Spidermen, Daredevil, Hulk, Punisher, Elektra, Iron Man, Fantastic Four… borci za pravdu i čuvari nevinih, potlačenih, ali i bioskopskih blagajni tokom leta. Pitanje da li će usko pripijeni kostim i šarena paleta nadljudskih sposobnosti dobro izgledati na platnu, ostavljeno je danima kada je uspeh filmovanog Supermena bio iznenađenje, kada se Spajdi u totalu dobrih pola sata penjao do vrha zgrade i ispod kostima ispaljivao nešto nalik na poštanski konopac, a Dolf Lundgren sa Frenkom Kestlom, alias Punisherom, imao zajedničkog koliko i sa Swamp Thingom. Iako neuspešnih (ne po zarađenim parama, već adekvatnosti interpetacije stripa) filmova i dalje ima, bar onoliko koliko i uspešnih, čini se da mašinerija zapadne i istočne obale Sjedinjenih Država, odnosno holivudskih i najjačih strip studija, funkcioniše odlično na obostrano zadovoljstvo. Toliko dobro da su se Marvel i Disney orodili, a isti je slučaj i sa DC-jem i Time Warnerom, inače njihovim dugogodišnjim „tihim“ partnerom. Šta sa publikom? Ne onom u bioskopima, već onom u striparnicama. Da li su celuloidne porcije njihovih dugogodišnjih miljenika sa natprirodnim moćima dovoljno obilne i kalorične?
Uzmemo li u obzir podatak da filmovi zasnovani na stripovima već nekoliko godina unazad po zaradi ulaze u top petnaest filmova, dileme nema – najisplativije letnje filmske hitove sa one strane bare već neko vreme nazivaju umesto „summer movie“ – „comic book movie“. Filmski studiji su na dobitku, taj dobitak se preliva u ćerke firme, odnosno strip izdavače koji opet mogu da ulažu u nove tiraže, nove scenariste, crtače, junake, i sve tako dok jednog dana (koji se sada čini dalekim) publika ne odluči da je videla jednu supermoć previše. Dakle, porcije filmovanih junaka dovoljno su obilne čak i za deo čitalačke publike za koji strip ne postoji bez šarenih kostima, i niko se ne trudi da odgovori na pitanje – šta sa svim onim stripovima koji spavaju na policama ne strip-agenata, već filmskih producenata, neki od njih možda i večni san?
Neke od najboljih scenarista i urednika, poput Brajana Majkla Bendisa i Džefa Džonsa, na njihovom putu do filmskih studija odlučili su da slede brojni strip autori. Razlog je koliko jednostavan, toliko očekivan i očigledan – ideja za strip sada je mnogo više od samo toga. Svaki od srednjih i manjih izdavača već neko vreme je primoran da odgovori ne samo na pitanja: da li će ovo biti naš novi naslov, u koju ediciju ga smestiti, hoćemo li ga raditi kao mini-seriju ili on-going, već i da li će biti zanimljiv Holivudu. Eklatantan primer, ali ne i usamljen u tome, je Red, film zasnovan na DC-jevom stripu, koji je njegov scenarista Voren Elis predočio čelnicima filmskog studija Summit Entertainment kao odličan predložak za odličan film. Ipak, pre nego što smo na velikom platnu videli Brusa Vilisa kako još jednom umire muški, i zajedno sa njim još plejadu vrsnih glumaca, dogodili su se razgovori producenata sa zaposlenima u DCju. Tek nakon tih razgovora producenti su bili ubeđeni da je strip serijal Red dobar materijal za film. Središnja tačka ove kratke priče o Redu je materijal koji je Ellis podneo na uvid studiju, a koji je bio sve samo ne stripski. Iako je sve bilo urađeno tako da predočava mogućnosti filma, u kvalitet priče uverili smo se tek nakon čitanja stripa, rekao je jedan od čelnika „Summit Entertainmenta“. Nepotrebno je naglasiti da se lista strip autora koji su uhlebljenje svojih strip junaka prvo potražili pod krovovima filmskih studija ovde ne završava, a da su posledice kooperacije filmskih i strip studija i dalje nevidljive većini poštovalaca stripa, ili bolje reći fanova.
Filmovi su svakako učinili da strip heroji postanu uočljivi čak i za one koji u stripovima decenijama unazad vide tek puku zabavu za decu i one malo starije, kao i zabavu za one infantilne najstarije. Poruka filmskih studija: „Mi u ovim stripovima vidimo dobre priče i spremni smo da u njihovu ekranizaciju uložimo stotine miliona dolara, dok su najzvučnija glumačka imena spremna da stanu iza likova zato što su oni ubedljivi“, dovoljno je glasna i jasna i potvrđuje dugoročan odnos dveju umetnosti. Samo, da li je strip bio spreman za to? U aktivnom životu stripa period koji je protekao od izdanja Comic-Cona na kojem je plakat za „Ratove zvezda“ stidljivo pronašao svoje mesto među gomilama stripova, nije zanemarljiv. Nešto je manje vremena proteklo od izdanja na kojem se pronašlo mesta za još nekoliko filmskih plakata i nekoliko video-igrica, još manje od onog koji je predstavio nekoliko plakata i desetine video-igrica. Proteklih godina svedoci smo Comic-Cona koji paralelno sa stotinama strip naslova donosi i desetine filmskih plakata i stotine video-igrica. Svi se slažu da Comic-Con nikada nije bio veći i sjajniji, samo neki od njih dodaju da je prerastao u festival koji sa stripom ima sve manje direktnih veza, i da je samo pitanje vremena kada će se u naziv festivala dodati i reč mediji, a posetioce sa plakata i video-bimova pozdravljati tinejdž zvezde poput Džastina Bibera. Opet, negodovanje dolazi od onih istih ljudi koji će svejedno izdvojiti po koji dolar kako bi pogledali svoje junake na biskopskom platnu, a producenti, svesni toga, više ne zaziru da ekranizuju i stripove najzahtevnije za adaptaciju. Dakle, u Holivudu se ne beži od situacije „operacija uspela, pacijent umro“. Ukoliko stripske avanture i ne zažive na platnu, uvek im kao mogućnost ostaje povratak kući – na stranice stripa. Ukoliko se pacijent oseća dobro posle operacije, tim bolje.
Ima, naravno, i onih koji u javnom pobratimljenju stripa i filma vide samo nove mogućnosti za razvoj i popularizaciju stripa po principu koji podrazumeva da mediji uče jedni od drugih, a kao svetle primere svojih tvrdnji navode filmove 300, Watchmen, Sin City, Batman… od kojih su neki podražavajuća, ali i dobra adaptacija originala (Watchmen), neki po kvalitetu idu ruku pod ruku sa stripskim predlošcima (Batman), dok su neki postali fenomen za sebe i prevazišli popularnost stripa (300). Primer za ovo poslednje može se naći na nerazvijenim i relativno razvijenim, ali malim strip tržištima poput našeg, na kojem je upravo film 300 postao predmet razgovora ljudi kojima je dodirna tačka sa stripom isključivo druga strana Blica. Pod sličan primer mogu se podvesti već pominjani Red, zatim Wanted, Loosers, Sin City… u matičnim strip sredinama dobro poznati naslovi. Ovo su ujedno i primeri koje pojedini teoretičari navode kao želju strip autora i izdavača da se uključe u kontrolu nastajanja adaptacija, te otud i velika spajanja filmskih i strip kuća poput onih kojima smo prisustvovali prošle godine. U odnosu snaga u kojem strip giganti Marvel, DC, pa i Dark Horse i Image za svoje marketing agente imaju najveće filmske studije i distributivne mreže, mali izdavači ne mogu da učine ništa drugo, osim da se uključe u borbu za svoj deo kolača, stvarajući, bar jednim delom, naslove koji će biti zanimljivi (isplativi) filmadžijama, i trudeći se da onih nekoliko značajnih i autentičnih naslova sačuvaju svoju čednost od razuzdanog Holivuda.
Hteo to neko da prizna ili ne, dopadalo se to nekom ili ne, strip izdavači su kupili povratnu kartu. Najpoznatiji naslovi stripa će, zahvaljujući svom nasleđu, a bez obzira na uspeh izleta u svet sedme umetnosti, uvek moći da računaju na svoje fanove. Oni manje poznati će se zadovoljiti činjenicom koja ne funkcioniše baš uvek, ali je uvek u senci kiše zarađenih dolara – svaka reklama je dobra reklama. Mlađe generacije, otuđenije od stripa, dobile su priliku da se preko filma zainteresuju za strip, izdavači da u džep stave svote o kojima su nekada mogli samo da sanjaju, a filmske kompanije više nemaju nedoumicu kada je o letnjem blokbasteru reč (novac se kod njih već podrazumeva) – čini se kombinacija u kojoj svako dobija.
Zato ne bi trebalo da začudi što se Alanu Muru, jednom od najuticajnijih strip scenarista svih vremena, autoru ekranizovanih Watchmena, The League of Extraordinary Gentlemen i V For Vendetta, sve manje postavljaju pitanja na ovu temu. Poznat je, naime, stav britanskog scenariste koji je bio protiv prenošenja navedenih stripova na platno: „Najbitniji razlog zbog kojeg strip ne može da funkcioniše kao film je taj što su većina ljudi koji kontrolišu holivudske studije računovođe. Oni su možda u stanju da odrede balans pri ekranizovanju knjiga, ali kada je reč o stripu i bilo kojoj drugoj formi oni su nekompetenti i bez talenta. Zbog toga film nastaje kao delo stotine i stotine ljudi. Svako od njih će reći: „Želeo bih ovo i ovo u filmu, a možda i ovo… i obavezno ubacite neko čudovište.“
