Piše: Milena Živanović
Teodora je rođena u Paraćinu, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju, nakon čega upisuje novinarstvo na Filozofskom fakultetu u Nišu. Takođe, Teodora se bavi kopirajtingom (copywriting), kontentrajtingom (content writing) i veb novinarstvom.
Pisanje za nju predstavlja veliku ljubav od malena, a sa kritikama tokom pisanja se nije susretala mnogo. Svoju prvu knjigu „Ultravioletna” objavila je novembra 2020. godine.
„Ona je ultravioletna, njena poezija/proza predstavlja glas mlade generacije umetnika-buntovnika, koji se ne plaše da glasno i prkosno izgovore svoje misli, dok najveće tajne duše poklanjaju noćima, u kojima je inspiracija, baš kao i ljubav jača od razuma.”
Kako si počela da pišeš poeziju i prozu, i šta te je inspirisalo da se baviš pisanjem?
Od malena to radim. U početku nesvesno, naravno, dečje pesmice, kako to već biva. Kasnije, ma koliko to bilo svesno delanje, opet je išlo samo od sebe. Konkretno, pokretač mog aktivnog pisanja bila je veza sa nekih 15–16 godina, verovala sam da je u meni problem, pa sam tako lečila sebe. Suština – problem je bio svuda i u svima, u meni najmanje.
Kako si se nosila sa kritikama i negativnim komentarima na svoje delo i kako si uspela da se fokusiraš na pozitivne povratne informacije?
Kad mlad uploviš u tako nešto, kritika obično i nema – svi misle da si nezreo da prihvatiš kritiku, pa se i ne trude. Ili je bilo tako kod mene ili se mahom svima knjiga dopala. Možda sam dobila pet kritika sve zajedno, što je loše, svakako, jer ja volim da znam na čemu treba raditi. Nisam neko ko se potriše, na koga će to loše uticati, tako da se ja sa tim i ne nosim. Pozitivne informacije uvek tražim u sebi, a u sve ostalo ne verujem dok prvo ne poverujem sebi.
Foto: privatna arhiva
Koliko je tvoje lično iskustvo uticalo na tvoje pisanje? Da li pišeš o stvarima sa kojima se susrećeš u životu?
Sve u „Ultravioletnoj” je moje lično iskustvo. Gotovo uvek sam pisala o ličnom životu, stvarima kroz koje prolazim, bolu sa kojim sam se nosila… Sve je to mene formiralo i kao osobu i kao pisca. Naravno, ima i izmišljenih delova, ali toga je baš malo.
Koje su bile najveće prepreke koje si morala prevazići tokom pisanja svog dela i kako si uspela da ih prevaziđeš?
Jaoj, koliko volim ova pitanja, toliko ne znam kako da odgovorim. Danas mi je baš sinula jedna misao: „Ja se baš ničega ne bojim, mislim da je u tome i problem.” Bojim se jedino zubara, a sve ostale prepreke, ako ih i ima, ne validujem. Ja retko kad vagam, gotovo uvek idem glavom kroz zid.
Na koji način tvoje iskustvo pisanja ovog dela odražava tvoj život i tvoj pogled na svet?
Na svaki, reklo bi se. Moj svet bi bila neprekidna revolucija, jer ja, kao večna oluja – ne znam drugačije.
Kako si razvila vlastitu kreativnost i originalnost u pisanju, i koje savete imaš za druge pisce koji žele usavršiti svoj stil?
Uh, pisanje je vežba. Samo pisanje. A emocija se ne vežba. Emociju ili imaš ili nemaš. Dokle god neko sledi svoja osećanja, neće imati problem prilikom pisanja. Kreativnost nekako dolazi sama od sebe, može se to samo podstaći čitanjem drugih dela slične sadržine. Meni je emocija ključ svega, kakvog god pisanja.
Kako misliš da tehnologija i društveni mediji utiču na tvoje pisanje i na savremenu književnost uopšte?
I dobro i loše. Dobro jer ostavlja prostora da se o tome pišu baš dobra dela, a loše jer je sve obesmislilo savremenu književnost. Sve je digitalizovano i niko se više ne udubljuje u ono što čita. Mediji su mene podstakli da pišem o gorućim društvenim problemima koje nam mediji i plasiraju. Da nije njih, drugačije se mnogih tema ne bih ni setila.
Šta te je inspirisalo za naslov knjige i šta on znači za tebe?
Kao i sve u životu – spontano. Probudila sam se i rekla: „Ultravioletna – to je to”. Tada mi ništa nije značilo, prosto je bilo zanimljivo dati knjizi ime koje imaš i na Instagramu. Sada mi naravno dosta znači, predstavlja moju transformaciju.
Foto: privatna arhiva
Kako si se pripremila za objavljivanje svoje knjige i koje su bile najveće prepreke koje si morala savladati u ovom procesu?
Ja imam tu ludu sreću da je moja urednica Tamara Kučan i da mi porodica „Urban Arta” zaista nikada nije ostavila prostora za prepreke – sve je išlo glatko. Nikada nisam ni razmišljala o tome da izdam knjigu, a pošto je cela ta ideja i realizacija došla odjednom, spontano, pripremala sam samo tekstove i pesme koje sam pisala godinama unazad, a i koje sam pisala tada, u trenutku pripreme. Čim stvoriš viziju, posle sve ide glatko. Ceo taj proces je zanimljiv, iako nimalo lak, tera te da ponekad ostaneš i čitavu noć da pišeš.
Koja osećanja su prošla kroz tebe kada si videla svoju knjigu u knjižarama, i kako je to uticalo na tvoj odnos prema pisanju?
Vrlo sam samokritična. Osećaj je lep, naravno, bude ti „wow”, ali svaki put kad je vidim u knjižarama meni padne na pamet neka promena koju sam mogla ili bih volela da primenim. Samo pisanje i moj prvenac na mene, mahom, utiču pozitivno. Sve me to tera da sledeća zbirka bude znatno bolja i zrelija. To je ono što očekujem od sebe.
Kako planiraš da razviješ svoje pisanje u budućnosti i kojim projektima se trenutno baviš?
Pisanje je, pored toga što je moja ljubav i moja strast, ujedno i moj posao. Prošle godine sam to proširila i na oblast kopirajtinga, kao i kontentrajtinga, a od ove godine radim i kao veb novinar, naravno i studiram novinarstvo. Cilj mi je da se u životu bavim poslom koji će me samo podsticati da pišem što više. Kažu da se od pisanja ne može živeti, a ja ne bih da živim, ja bih da uživam. Trenutno pripremam sledeću zbirku, nadam se da će biti do kraja godine, studiram, radim… Sve što radim svakako ima veze sa pisanjem, to je ono bez čega se ne može. Dok je truda i originalnosti, biće i razvitka svega. Samo bez odustajanja, toliko dugujemo sebi.
