Фото: Илустрација/ Pressing redakcija
Аутор: Јован Петровић
Извесно време на српском корисничком уделу интернета кружи тврдња појединих псеудоисторијских и лаичких кругова да историчари и историјска наука продор словенских племена, преко река Саве и Дунава, на Балканско полуострво и простор који је тада контролисало Ромејско царство/Византија објашњавају на један бизаран и помало комичан начин.
Наиме по овој тврдњи историјска наука је дошла до закључка да су Словени били некултурна, примитивна, и неинтелигентна руља која је поменуте реке прелазила тако што су ронили и дисали под водом уз помоћ трске коју су држали у устима.
На основу ове тврдње се даље имплицира да историјска наука и њени носиоци нису способни да објасне како су то Словени прешли ове реке, да је тврдња о дисању под водом уз помоћ трске донета да би они ту своју неспособност прикрили и да самим тим тај прелазак се и није могао десити.
О овој тврдњи би се могло дискутовати да она заиста постоји. Међутим у питању погрешна интерпретација податка из једног од уџбеника који у основним школама у Србији користе ученици шестог разреда.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Тај податак је узет из дела Стратегикон које представља један од историјских извора за прве векове Византије у којима и Словени имају важну улогу. Слободно се може онда рећи и да ти поменути поједини псеудоисторијски и лаички кругови су погрешно интерпретирали историјски извор, што иначе врло често раде и није им први пут.
Дело Стратегикон настало је негде на прелазу из шестог на седми век нове ере. Нејасно је ко га је лично написао иако се дуго веровало да је његов аутор византијски војни комадант и цар Маврикије (владао 592-602. године).
По својој садржини оно је војни приручник написан једноставним стилом и представља акумулирано искуство ратова које је Византија водила за време Маврикија на Балкану и Блиском Истоку.
Између осталога бави се и одређеним особинама народа са којим су Византијци ратовали. Међу тим народима су и Словени.
Сегмент дела под називом Карактеристике и тактике разних народа нам даје те поменуте спорне детаље, барем кад је у питању резон псеудоисторичара и лаика:
,,У прелажењу река вештији су од свих људи, и одлично издржавају у води, те се неки од њих, ако су у својим кућама изненађени каквом опасношћу, често зарањају у дубоку воду држећи у устима дугачке, за то израђене и скроз пробушене трске које допиру до површине воде и, лежећи на леђима у дубини, кроз њих дишу, и по више часова издржавају, тако да нема ни најмање сумње о њима. А ако се и деси да се трске споља виде, неискусни мисле да су израсле из воде. Због тога они који су томе искуснији, распознајући трску по резу и положају, им ове трске забадају у уста или их истргнувши извлаче из воде што доводи до тога да ови даље не могу да остану у води.“
Из овога се јасно види да се никакво роњење уз помоћ трске не помиње, барем роњење у смислу кретања испод воде. Роњење се овде помиње у смислу скривања у води.
Словени су били врло вешти у пловидбама и роњење уз помоћ трски, која је скоро па неизводљива уколико би им циљ био да тако пређу непредвидиву реку као што је Дунав, им није било потребно.
Податке о словенским вештинама прављења речних пловила и њиховој употреби нам даје један други извор о владавини цара Маврикија. Дело Историја које је написао Теофилакт Симоката, службеник византијског/ромејског цара Ираклија (владао 610-641. године) који је био пореклом из тадашње провинције Египат, у свом шестом поглављу нам даје следеће податке о нападу који су Авари и Словени 593. године извели на Сингидунум, око којег ће се временом развити данашњи Београд:
,,Хаган je од цара тражио повећање уговорене суме. A кад самодржац не хтеде ни да чује за овај захтев тог варварина, он одмах започе рат. Хаган нареди Словенима да направе велики број пловила, како би савладао и прешао Дунав. Становници Сингидунума честим препадима узму да Словенима заплењују њихов с муком стечен иметак, и да спаљују њихове тек изграђене бродове. Зато варвари опседну Сингидунум. Доспевши у потпуни шкрипац, град je имао слабе наде да се спасе. Али седмог дана хаган нареди варварима да обуставе опсаду и дођу до њега. Кад то варварска војска сазна, остави град, одневши са собом две хиљаде златних дарика (персијски златни новац) један позлаћен сто и златом везену хаљину. Α хаган, преваливши пут од пет парасанги (око 28 километара) улогори се у Сирмијуму. Он дотера масе Словена да тешу дрво за нове лађе, како би прешао реку која се зове Сава. Журило му се да крене у поход, a они су му градили флоту како им je и наредио, из страха од надзорника које им је поставио. A кад су та пловила бил готова и стављена на располагање овом варварину, његова војска пређе оближњу реку (Саву). Онда хаган одвоји један део војске и пошаље напред да сеје страх међу Ромејима још и пре но што он дође”
Историјска наука је на основу ових извора створила одређени број дела који нигде не помињу роњење уз помоћ трске као средство за прелазак Дунава или Саве. Јован Ковачевић, један од њених представника, у свом делу Аварски каганат пише следеће:
,,Аварска коњица је морала да пређе Дунав или Саву. Зато је каган наредио свим подложним словенским племенима да граде велики број чамаца. Становништво Сингидунума овога пута није било неприпремљено за одбрану града као 584. године. Испадима, вероватно преко Дунава или Саве, спаљивано је словенско бродовље које се ту градило”
На ово се лепо надовезује Георгије Острогорски који у свом делу Историја Византије само потврђује да су Словени вешти бродари чак и на отвореном мору:
,,Одатле су Словени (мисли се на средњу Грчку и Пелопонез), који су се већ онда истицали вештином у морепловству, нападали грчка острва, па су се чак искрцали на Криту”
