Piše: David Petrović
Foto: Pexels
Fenomen popularnosti video igara razvijao se postepeno, počevši od jednostavnih arkadnih igara iz 70-ih godina, poput Pong i Space Invaders, dok je prava ekspanzija nastala 90-ih, pojavom kućnih konzola kao što su Nintendo i PlayStation.
U 21. veku, popularizacijom multiplayer-a dodatno se podstakla rasprostranjenost, omogućavajući igračima iz celog sveta da se povezuju i igraju u realnom vremenu.
Danas, video igre utiču na različite aspekte društva, od kulturnih trendova do socijalizacije, sporta (e-sport), pa čak i obrazovanja.
Igre poput Fortnite, Minecraft i League of Legends imaju milione igrača, stvarajući globalne zajednice i postajući deo svakodnevne kulture mladih.
Prema istraživanjima iz 2024. godine, tinejdžeri i mladi (od 15 do 24 godine) čine oko 22% globalne populacije gejmera, što ih svrstava među najbrojnije korisnike video igara.
OD ISTOG AUTORA:
Ova grupa koristi igre ne samo kao oblik zabave, već i kao način socijalizacije. Na primer, skoro 90% tinejdžera igra video igre sa drugim osobama, a 47% njih je kroz igre steklo prijatelje na mreži.
Takođe, tinejdžeri su više uključeni u korišćenje platformi poput Discorda i Twitcha kako bi se povezivali sa drugim igračima.
Pitanje uticaja video igara na ljudski razvoj postalo je centralna tema mnogih naučnih istraživanja, naročito poslednjih godina, pa su se shodno tome pojavile studije koje osvetljavaju i pozitivne i negativne aspekte ove pojave.
Dok se određene vrste video igara pokazuju korisnim za razvoj veština poput rešavanja problema ili timskog rada, istovremeno postoji zabrinutost zbog potencijalne štetnosti, naročito kod mlađe populacije.
Posebno je važno biti oprezan kada je reč o najmlađima, jer prekomerna izloženost ekranima može nepovoljno uticati na sve aspekte njihovog razvoja.
Bojana Stošić je diplomiran defektolog, zaposlena u Inkluzivnom razvojnom krugu za decu i mlade “My way – Moj način”.
Kako kaže, njen stav zavisi od više faktora – godine deteta, faza intelektualnog i socio-emocionalnog razvoja, iz kakve sredine dolazi, koje su njegove navike korišćenja „ekrana“, kakvo je njegovo ponašanje pre, tokom i nakon upotrebe ekrana, ali naposletku i kakve to video igrice igra.
Ukoliko govorimo o najmlađima, do pubertetskog perioda na primer, ekscesivna izloženost ekranima veoma nepovoljno utiče na razvoj svih oblasti funkcionisanja jednog deteta. Ukoliko govorimo o pubertetlijama i tinejdžerima, moramo biti svesni da video igrice za njih predstavljaju jednu vrstu povezivanja sa svojim vršnjacima, ali takođe treba da budemo veoma obazrivi. Igranje video igrica je veoma pasivna aktivnost, koliko god se ona činila kao „aktivno provođenje slobodnog vremena“. – ističe Stošić.
Iako interakcije sa ekranima ne mogu zameniti vrednost igre u stvarnom svetu, poput boravka u prirodi i druženja sa vršnjacima, stručnjaci takođe ukazuju da video igre ne moraju nužno biti štetne pod određenim okolnostima.
Ako je dete, uz nadzor roditelja, ograničeno i uravnoteženo okruženo igrama koje nisu nasilne, a većinu vremena provodi u aktivnostima poput druženja, igre na otvorenom ili učenja, video igre mogu imati pozitivan efekat na razvoj kognitivnih sposobnosti.
Nenasilne igre koje podstiču rešavanje problema, planiranje ili kreativno razmišljanje mogu doprineti skladnijem razvoju, posebno ako su deo šireg, zdravog životnog balansa.
Ništa što može da se odigra na telefonu/ tabletu/ laptopu ne može da podstiče razvoj kognitivnih i socio-emocionalnih sposobnosti, kao što to može uživo igra, kontakt sa voljenima, boravak i igranje u prirodi, istraživanje, uživo druženje. – kaže Bojana.
Ipak, ističe ona, nije sve tako crno-belo.
Ukoliko dete igra nenasilne igrice u svoje slobodno vreme, pod nadzorom tj. u dogovoru sa roditeljima, određeni broj minuta, ne pred spavanje i ne nakon buđenja, ukoliko dete ima više od 5 ili 6 godina, ukoliko na dnevnom i nedeljnom nivou značajno više vremena provodi u interakcijama i druženju/ igranju sa vršnjacima i voljenima nego što igra igrice, onda igrice mogu imati i pozitivan uticaj.
Kada dete treba da osmisli kako da osvoji neku zemlju, da prizove iz dugoročne memorije neke podatke pa da odgovori na pitanja u kvizu, igra nenasilne igrice radi razonode i opuštanja, osmišljava, planira, povezuje ili na kraju krajeva uči kako da samo izradi igricu u nekom od programa, to sveukupno sa svim prethodno ispunjenim pozitivnim preduslovima, može u nekoj meri dovesti do skladnijeg razvoja opštih kognitivnih sposobnosti. – objašnjava dalje Bojana.
U poslednje vreme sve češće se govori o pojavi koja se naziva „ekranizam“ ili „pseudo-autizam“, a odnosi se na decu koja pokazuju simptome slične autizmu zbog prekomerne upotrebe ekrana u ranom uzrastu.
Bojana objašnjava da deca često ne reaguju na svoje ime, imaju poteškoće u komunikaciji, ne koriste gestove i ne ostvaruju socijalne interakcije. Umesto toga, usmereni su na ekrane i pokazuju izraženu vezanost za digitalne uređaje.
Kod starije dece, prekomerno korišćenje ekrana može izazvati poremećaje pažnje, probleme u ponašanju, poteškoće sa samoregulacijom i česte konflikte sa roditeljima.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Ovi simptomi ukazuju na potrebu za ograničavanjem vremena provedenog pred ekranima, posebno u ranom razvoju, kako bi se sprečio negativan uticaj na psihosocijalni razvoj deteta.
Zavisnost od video igara postala je tema od globalnog značaja, naročito od kada je Svetska zdravstvena organizacija 2018. godine prepoznala ovu pojavu kao ozbiljan zdravstveni problem.
Mehanizmi nagrađivanja koji su ugrađeni u mnoge popularne igre podstiču mozak na stalnu potražnju za dopaminom, hormon sreće, stvarajući ciklus zavisnosti koji može ozbiljno narušiti svakodnevno funkcionisanje pojedinca.
Sve veća preokupiranost video igrama kod mladih dovodi do pojave simptoma kao što su anksioznost, agresivnost, pa čak i depresija, dok simptomi variraju u intenzitetu i zahtevaju stručno postupanje kako bi se prevazišli.
U zavisnosti od stadijuma ispoljavanja ovih simptoma, reaguje se na različite načine, ali svaki uključuje konsultacije sa stručnom osobom. Ukoliko su simptomi „blaži“ tj. primećujete da dete možda nema ovoliko ekstremne vidove ponašanja, prvi korak jeste da pripremite sebe, razgovarate sa sobom o svojoj doslednosti i granicama, a zatim da razgovarate i sa detetom/ mladom osobom i da nađete rešenje.
Dala je i neke praktične savete kako reagovati kada primetite zasvisnost od video igara ili ekrana kod dece ili mladih.
Da bi se sve od ovoga preveniralo, na mlađim uzrastima neka korišćenje ekrana bude interaktivno, budite pored deteta, razgovarajte dok zajedno igrate nešto, povezujte sa realnim životom, podstičite dete da naučeno koristi i van tog konteksta, ograničite vreme koje će dete provoditi za ekranom, nakon tog vremena razgovarajte malo o njemu, kako su se osećali, šta im je bilo najzanimljivije, da li još neko iz njegovog/njenog društva to igra… – završava Bojana.
Video igre, kao i mnoge druge tehnologije, imaju i pozitivne i negativne strane – mogu doprineti razvoju kognitivnih veština i socijalizaciji, ali prekomerna upotreba, posebno u ranom uzrastu, može ozbiljno uticati na psihosocijalni razvoj.
Ključ je umerenost i nadzor, kako bi deca uživala u prednostima video igara, a izbegli potencijalni negativni efekti na zdravlje i ponašanje.
