Razgovarala: Marija Vidojević
Foto: Stefan Krecmar
Kada zakoračite u svet poezije, retko kada očekujete da će vas prvi stihovi povesti na putovanje autobusom. Ali za Vanju Mušović, autorku zbirke „Pod Suncem”, upravo je to vozilo postalo njena muza.
Kao što se putnici u autobusu spontano okupljaju i dele kratkotrajne trenutke, tako su se i Vanjine pesme formirale – svaka jedinstvena, svaka sa svojim putovanjem.
Vanja ima 21 godinu i trenutno studira klasične nauke na Univerzitetu Sapienza u Rimu, gde je na trećoj godini studija. Voli da piše, sluša muziku i uživa u ispijanju kafe.
Pored pisanja, njena strast prema muzici ogleda se u veoma neobičnom ukusu, koji često iznenadi one koji je prvi put upoznaju i imaju predrasude o njenim interesovanjima.
Poezija često predstavlja most između uma i srca, između sveta realnosti i sveta mašte. U ovom intervjuu Vanja otkriva svoju inspiraciju i šta se krije iza stihova njene poezije.
OD ISTOG AUTORA:
Kako kaže, romani su vrlo jednostavni. Vrlo je lako objasniti šta cilj romana, koje su njegove poruke i on ima vrlo jasnu temu, dok su zbirke skup priča koje dolaze zajedno.
Zbirka je dobila naziv „Pod Suncem” zato što je u mojoj glavi bilo nešto što je pod suncem. Nešto što nije u mraku i sakriveno, nešto što je istina, što se vidi, nešto što ne možemo da sakrijemo ni od koga, pa ni od sebe. Jer, jednostavno sunce je dovoljno jako da prodre kroz sve to, rekla je Vanja.
Ona dodaje i da je svaka priča koja se nalazi u zbirci iskrena i istinita za nekoga. Možda nije za nju, ali za nekoga sigurno jeste. I to je ono što joj je bio cilj, da svaka priča bude istinita i da će ona kad-tad da se vidi pod suncem i to je na neki način bila jedna celina koja je povezala sve te priče.
Kada kažem priče mislim na to što je svaka pesma makar u mojoj glavi izašla iz neke priče. Sve te pesničke slike zajedno nemaju zajednički cilj, ali pričaju o nekim bitnim stvarima i vode nas na razmišljanje, što mislim da je poenta svake umetnosti, a ne samo pisanja, dodala je Vanja.
Zbirka pesama je počela da se pravi još pre pet godina, jer, kako kaže, vrlo je rano krenula da piše. Za nju je pisanje poema i pesama bio žanr koji joj je najviše odgovarao u tom trenutku.
Foto: Stefan Krecmar
Iako joj dugo vremena nije ni palo na pamet da se bavi objavom i da to pošalje negde, sve se promenilo kada se pojavio virus Covid-19. Imala je, kako kaže, dovoljno vremena da sve složi u jednu celinu i tada je prvi put poslala zbirku na jedan konkurs gde nije dobila nikakvu povratnu informaciju.
Pitala sam se da li je ovo što radim zapravo okej, šta se dešava, da li ja uopšte radim nešto kako treba. Međutim, nisam odustala i trudila sam se gde god sam mogla da tražim bilo kakvu povratnu informaciju i bilo kakvu kritiku, bilo da je ona pozitivna, negativna ili konstruktivna, objašnjava mlada autorka.
Ključni konkurs bio joj je ,,Zlatni hrast” koji je raspisala beogradska ,,Nova poetika” i koji je glasio „Najbolja zbirka pesama u 2022. godini”. Tada je rok za prijavu bio 31. decembar, a ona je svoju prijavu poslala dan ranije, jer se toliko dvoumila da li da pošalje ili ne, ali je sama sebi rekla: na koga ću da se kladim ako neću na sebe, neće ništa loše da se desi da li prošla ja ili ne.
Prošla sam u uži krug što je za mene već bio veliki uspeh, jer se veliki broj ljudi prijavilo. I naravno, nisam pobedila na konkursu, ali za nekog ko je tek počeo svoju karijeru to je zaista bio uspeh, dodala je Vanja.
Kako kaže, objavljivanje knjige nije samo poslati nekome ko će sve to da odradi. Bilo je potrebno dosta priprema od biografije, sadržaja do korica knjige. Ceo taj proces je trajao oko šest meseci i knjiga je napokon izašla u julu prošle godine.
Kada je reč o inspiraciji, Vanja je istakla da nije neko ko se drži jednog žanra. Njena knjiga je puna raznih pesama gde je svaka posebna na svoj način. Dok su u nekim pesmama prisutni arhaizmi, negde postoje rime, negde ne, neke pesme sadrže neobične izraze koji su davno zaboravljeni, pa čak i neki novi u našem jeziku.
Gledam da uklapam u tekstove sve što mi odgovara, jer u suštini umetnost, pogotovo poezija, dozvoljava da se igraš sa svime što imaš. Tvoj jedini alat su reči, a vokabular samo može da se širi, istakla je ona.
Svoju inspiraciju opisuje kao jedan autobus u kome je i sama najveći broj pesama napisala, jer je za nju autobus jedna fascinantna pojava gde se nekolicina ljudi nalazi u istom prostoru, u isto vreme i potpuno slučajno. U njemu su različiti ljudi koji nemaju ništa zajedničko, osim što idu iz jednog mesta u drugo.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Nikola Đukić: U mnoštvu poruka, svaki čitalac će pronaći svoju
Vanja smatra da svaki umetnik u jednom trenutku ne samo da sumnja u sebe, nego sumnja i u svoj rad. Sumnja u ono što jeste i da li je uopšte vredno da se uopšte vrati tome ukoliko postoji neka pauza.
Međutim, smatra da je tada najvažnija podrška ljudi oko tebe koji te podsećaju da zapravo vrediš nešto i da to što radiš, pa čak i da nije najbolje na svetu, biće jednog dana.
Naravno da postoje prepreke i najveća prepreka uvek u životu smo mi sami sebi. Trenutak da ti pređeš preko sebe, da pređeš preko svojih strahova, da pređeš preko svojih nekih čudovišta u ormaru koja te plaše, definitivno je to nešto od čega moraš da pobegneš i da kažeš sebi da nećeš odustati, pojašnjava Vanja.
Dodaje i da je njena knjiga svevremenska. Ona je koncepirana tako da ne postoji nikakav limit kada je u pitanju publika. Može je pročitati neko ko ima i 6 godina, kao i neko ko ima 66.
Kao što kažu da znanje ne može niko da ti oduzme, tako meni ne može niko moju knjigu, moje reči. To je nešto moje, taj osećaj i momenat kada sam držala svoju knjigu u rukama, ne mogu opisati rečima, istakla je Vanja.
A na koji način je okolina reagovala nakon objavljivanja knjige, Vanja nam je sa oduševljenjem ispričala koliko su roditelji bili ponosni na nju.
Mislim da moji roditelji nisu ni bili svesni šta se dešava. Moj tata je bio prisutan na promociji, ali kao da nije. Morao je sam sebe da zatvori da bi mogao da prisustvuje, jer imam osećaj da bi se srušio da je zapravo emotivno bio prisutan. Tako je bilo i sa mamom, pa i sa mnom. Prosto morali smo da budemo potpuno zatvoreni da bismo mogli uopšte da izguramo projekat do kraja, objasnila je.
Pored velike podrške roditelja, Vanja ne krije koliko joj znači podrška prijatelja i cele porodice.
Generalno sam mnogo počastvovana što imam takve prijatelje i što imam tako divnu porodicu da sam toliko puna ljubavi i podrške i smatram da je to najbitnije na kraju. Neko ko te podržava u svemu, istakla je ona.
Postoje par pesama koje joj mnogo znače, kako kaže, upravo zbog toga što su omiljene njenim dragim ljudima. Pesma „Voz” omiljena je njenom ocu koji sluti, ali nije siguran da li je ona inspirisana njegovim životom ili nije.
Foto: Stefan Krecmar
Njena drugarica mnogo voli pesmu „Moja plava kanta belog zlata” i to je veoma kompleksna pesma. Ona može da se razluči na 1.001 način, ima samo 6 stihova, ali je sasvim dovoljna za neku tešku i jaku diskusiju.
Na pitanje koju poruku bi želela da prenese kroz svoju zbirku, Vanja ističe da je svet pun priča. Ne samo naših, nego i tuđih priča koje su iskrene i istinite, nekad bolne, nekad srećne ili tužne, ali su istinite za nekoga.
U mom predgovoru stoji jedna rečenica od repera Marčela koja glasi: „Umetnik može biti iskren i kad nije ličan”. I to sam definitivno ja. Iskrena sam iako nije moja lična priča u knjizi, ali je nečija priča i to je nečija iskrenost koja je izašla iz mene, rekla je Vanja.
Za kraj poručuje da ima toliko drugačijih ljudi koji proživljavaju svašta i smatra da je to nešto na šta moramo kao društvo da se osvrnemo. Svako ima svoju priču, kako kaže, i treba biti svestan da svako ima svoje probleme i svoj život te s tim trebamo biti bolji ljudi u ovom prolaznom svetu.
One thought on “Vanja Mušović: Najveća prepreka uvek u životu smo mi sami sebi”
Comments are closed.