SILAZAK U PONOR
„Ako dovoljno dugo gledaš u ponor, i ponor će početi da gleda u tebe.”
Fridrih Niče, nemački filozof
„Ako ponor počne da ti uzvraća pogled, spusti se do njegovog dna i pocepaj ga na froncle.”
Divostin, kralj Psoglavih
Piše: Vladimir Milošević
Bio jedno jedan strip. Počeo je na gotovo banalan, varljivo uobičajen način, slučajnim susretom dvojice junaka u nesumnjivo sumnjivoj bečkoj krčmi, negde krajem burnog XVIII veka. Neuobičajena je, međutim, bila intriga u koju su glavačke upali, koja je podrazumevala ukrštanje sečiva sa legijama vampira, susret sa pokojnim – ili možda ipak tek neupokojenim – Volfgangom Amadeusom Mocartom, ludiranje sa Tilom Ojlenšpigelom i pronalaženje mape što vodi do kraja sveta, zgodno, tik pred kraj samog stripa. A da, zaboravih da napomenem, dva junaka bili su i ostali u pesmama proslavljeni srpski princ Marko Mrnjavčević, u narodu bolje poznat kao Marko Kraljević i drevni istočnjački vampir Čen, o čijoj poznatosti se u tom trenutku nije moglo mnogo toga reći ni napisati.
Možda će vam delovati kao bajka, ali živa je istina da su autori narečenog stripa obavili sjajan posao, i narativno i crtački, te su zapleli u prvom broju monumentalnu avanturu zvanu ,,Vekovnici” kojoj se desetinu albuma kasnije ne vidi ni kraja ni konca, na čemu su im neizmerno zahvalni svi pravi ljubitelji devete umetnosti (a nadamo se i većina pogrbljenih), nekoliko veoma zaposlenih štamparija i sam Čen, koji se zahvaljujući njihovom uspehu nakon viševekovnog bivstvovanja konačno izvukao iz anonimnosti.
Marku Stojanoviću, njihovom idejnom tvorcu i večitom scenaristi, čak ni to nije bilo dovoljno. Dok su Marko iz legende i Čen iz Kine na stripovskim tablama upadali iz nevolje u nevolju, a čitalačka publika zadovoljno trljala ruke i vapila za još, drugi Marko, onaj istinski, negde u paklenoj tami svoga uma kovao je planove o novoj zbirci bajki za naivnu dečicu svih uzrasta.
Ništa nismo slutili. A i kako bismo? Priče o dogodovštinama besmrtnog dvojca stizale su na naše literarne trpeze u, za domaće uslove, redovnim vremenskim razmacima, godinu za godinom sve više ih je bilo tu. Prvi album, pa drugi, treći, četvrti. Katkad bi se pripovedanje izmestilo petsto godina ulevo, katkad bi neprijatno zamirisao gust dim zaostao za još neprijatnijim požarom, ali našim neiskusnim očima sveje i dalje izgledalo kao business as ussual, sve dok nakon četvorke nije došla duga. Ovaj, hoću reći nula.
Sada vam već, razume se, pričam bajke o mitskom nultom broju Vekovnika znanom i po naslovu „Bajka i druge istine”, u kom su se Stojanović&Company upustili u poduhvat stvaranja sopstvenog sveta – ili, možda je bolje reći, domaštavanja i docrtavanja ovog našeg – kao i njegove mitologije, koja se opet ukorenila u poznatim i postojećim, da bi se razgranala i razlistala u nešto bogatije i drugačije i… bajkovito.
Istinu vam govorim, zašto me tako gledate?
Bilo kako bilo, nulti broj Vekovnika, osim što je moguće najveći biser devete umetnosti izronjen iz stripovskog okeana u ove naše jadranske krajeve, što je sasvim posebna priča koja zaslužuje boljeg pripovedača od mene, upoznao nas je sa bajkama zaodenutim u istine o praskozorju našeg sveta i silama koje se od njegovog prvog dana, ili čak i od ranije, bore za kontrolu nad njegovom sudbinom. Prisustvovali smo dolasku vampira, odlasku nevinosti, rađanju rase Psoglavih iz neuzvraćene ljubavi, prvim plamtajima Vatre S Velikim V, božjim planovima i đavolovim mahinacijama, a bilo je i mačaka, koje su uvek nepogrešiv indikator kvalitetnog pripovedanja. Kao majstori lutkari, autori su preplitali i mrsili, mrsili i preplitali pojedinačne niti svog grandioznog mita sve dok nisu konačno završile u zajedničkom čvorištu, na najprirodnijoj mogućoj lokaciji. Govorim, naravno o Kraju sveta. Iza koga se smestio ogroman ponor koji se ne spušta toliko u tamu koliko se tama uspinje uz njega. U taj mrak je sišao Divostin, kralj Psoglavih sa svojim najvernijim ratnicima i… nismo dobili nastavak u sledećem broju.
Bilo je naznaka, tu i tamo, da Bajka nije završena. Ovde izvesno oko naoko bez ikakvog smisla zavrljačeno u ponor, onde blesak čudnih čeljusti u tami, lagani, gotovo neprimetni nagoveštaji priče sakrivene ispod priče ispod priče. Dovoljno da zagolica maštu, nedovoljno da zadovolji apetit čak i najpažljivijeg i najstrpljivijeg tumača Stojanovićevog sveta.
A onda se pojavio dvanaesti broj Vekovnika.I poput Velikog zlog vuka oduvao sva moja očekivanja kao da su od slame. Business as ussual, kada su ,,Vekovnici” u pitanju.
Ako bih morao da kažem nešto o zapletu „Istine i drugih bajki”, a veoma sam nerad da se time pozabavim, jer smatram da je ovo jedna od onih priča koju bi svaki čitalac trebalo da pristupi bez bilo kakvog predznanja osim onog koje mu nameću prethodni albumi, rekao bih da je poput „Bajke i drugih istina” koncipiran kao zbirka priča, ali da su ovde sakupljene pripovesti namerno fokusiranije, jer su brižljivo utkane u dva glavna narativna toka. Jedan, koji se odvija u davno prošlom vremenu, nastavlja priču o kralju Psoglavih i njegovoj armiji, o njihovom mukotrpnom silasku u mrak, iskušenjima koja su ih dole (do)čekala i onome što je na kraju bajke iz ponora izmilelo. Ako tu ima ikakve istine, naravno.
Drugi, koji pripada još davno prošlijem vremenu, pripovest je o istoriji ponora, o ratovima koji su ako njega vođeni, o vojskama koje su ga pre Divostinove pohodile i načinu na koji su skončale. Nekistarifavoritivratili su se na pozornicu i dobiliprilikudaponovo zablistaju punim sjajem, neki novi poznanici debitovali su vrlo upečatljivim epizodama pre nego što se za njih spustila zavesa. A korito onog toka priče koji prati putešestvije Divostinovo ojačano je mitološkim temeljima koji su spojili dve prošlosti, bogateći univerzum Vekovnika novim bajkama koje bismo da su izašli iz pera manje nadarenih pisaca smatrali suvišnim detaljima, dok ih ovde možemo samo prihvatiti kao neophodne sastojke Istine.
Za crtež je, što je već postao standard u Vekovnicima, bio zadužen veći broj crtača među kojima su dužnosti podeljene po demokratskom principu dva čoveka – jedna priča i jedna naslovnica. I oni su se, što je takođe postao standard, odužili predivnim tablama izrađenim u najrazličitijim stilovima, od izrazito karikaturalnog Filipa Andronika do mračno realističnog Ivana Koritareva. Verovatno često, zbog svoje zaljubljenosti u njeno veličanstvo priču, zaboravim da pohvalim one koji su zaduženi da je ožive na praznom papiru, ali istina je da crtači nikad nisu bili manje važna polovina tajne uspeha ovog serijala.
Ono što sa suviše reči pokušavam da kažem je da su ,,Istina i druge bajke” dostojan sledbenik legendarnog (ne usuđujem se da napišem bajkovitog) nultog albuma Vekovnika. Ne tek nastavak neophodan da bi se završila započeta pripovest, nego i priča za sebe, blistavi dragulj na ogrlici koja ih već ima previše, ili bi ih imala, kad bi dobrih stripova ikad moglo da bude previše.
Ako kojim slučajem meni ne verujete, verujte mačkama. Ne pričam vam bajke kad vam kažem da se i one šunjaju po stranicama Istine.
