Jun i jedno ne baš tako lepo ubistvo
Sunce ispušta svoje poslednje krike u vidu zrakova obojenih toplim bojama, koji se naziru samo dok dodiruju vrhove zauvek dalekih planina. Nebo je letnje, glupavo, uplašeno i ne zna kakve probleme donosi mrak. Uplašeno je sve i svi. Čekamo da poslednji zrak utone u san. Jun je itekako star, ne zna da bude ono što je uvek bio, sladak, lažljiv, mali Jun, bogat životom, topao i pun osećaja da postoji šansa da svi prežive, pun tebe u mojim mislima. Jun kao vremenski koncept je tu, ali ja mislim da je njegovu suštinu neko ubio, možda sam ja to uradio, možda nekog drugi, više se i ne sećam ili je možda on mene ubio. Tako mrtvi mi postojimo kao nešto što je možda živo. Napokon mrak, mlad Mesec oličenje voajera koji čeka, nadgleda sve i svakog, traži prvog posrnulog u ovoj mladoj noći. Užurbano koračam, tako sam naučio, osećajući muziku koja nikad lepša nije bila. Malo je vremena prošlo od kako je vreme bilo mirno i toplo, nakon nas su samo oluje u glavi i van nje. Malo je vremena prošlo a ja sam mnogo toga postao. Pitam se i mislim “ Da li bi bio ponosan na mene?”. Malo vremena, a ja sam mnogo drugačiji, sve je mnogo drugačije, nemirnije, ipak opet itekako mirno i prazno i neopisivo. Možda sam naučio da volim sebe, sebe kako izgledam ili mi je samo lice postalo lepše. Um mi je bolji, bolje radi, bolje priča, bolje misli, a možda i nije, više ništa ne znam. Kosti su mi lepše, imaju potrebu da samo izlete iz kože koja ima potrebu da bude mažena i sve i svako ima neku potrebu. Da si tu, pohvalio bih se ovim stvarima, mada kad bi samo znao, koliko lošeg imam da ti kažem, um i telo mi možda napreduju, ali mislim da ruže u mojim plućima, mesec po mesec, venu. Trudim se da ne mislim na sve to i jurim prstima ljubičasta i plava svetla koja trče po mojoj koži, mojoj odeći, koja trče po meni. Krug za krugom, užurbana balerina baš kao i moje misli okreće se i vrti u krug ispuštajući razne zvukove, sreće, tuge, bola, ima tu svega, najviše se čuje praznina. Više ne poznajem sebe. Jun nas mrzi, mene, moje prijatelje znam da se i oni užasno osećaju, tebe, a prošle godine nas je prelepo voleo, šta mu je sad? Da li je to zato što sam ga možda ja ubio? Dosta toga je loše, sve što ne dobija pažnju polako odumire. A ja? Ja sam sada sam postao neko ko se bori za jeftinu pažnju koja mi se gadi istog trenutka kada nestane, kao gladna keruša koja se bori sa svojim sestrama za kosku bačenu od strane sebičnog aristokrate.
Moram da živim sa svojom bolešću. Valjda dok delim reči i jezik tad blokira zlo koje živi u meni, želim da znaš, istog trenutka kada ostanem sam, oluje zalupaju o moje koštane zidove. Oluje i praznina. Histerično premeštam lizalicu iz jednog ugla usana u drugi, to je moja nova omiljena stvar sad kada nemam tebe. Ulična svetla liče na osinjake, užarene osinjake, možda su one, osice, ubile Jun, koji opet nekako sumnja i krivi mene. Krenuo sam ka svojoj omiljenoj klupici, mrak polako pada, posle tebe je jedino muzika lepša, lepše se čuje, življa je što se ne može reći za Jun i za mene. Sve je mračnije i mračnije. Košulja oko struka mi se nežno njiše na vetru, dobro da je imam inače bi svi videli šta mi je u džepu. Koračam, koračam, brzo, pa polako, pa opet brzo jer daleko je klupica na kojoj me on čeka. Svaki pokret nogu sada postaje iz nekog razloga jako bitan, težak, sve što sam bliže sve je teže i teže, ali valjda znam ko me čeka tu, mada nisam siguran. Sa tobom u mislima, a van mog zivota više nisam siguran ni u šta. Pokušavam da saznam, da li ti nedostajem, lažem se da te poznajem i tražim na mestima gde sam uvek tražio, bedak je što te tamo više nema. Malo nam je trebalo da pokosimo nas. Još malo pa stižem do svog odredišta gde me čeka neko jako, jako poseban.Posebni su osećaji kada koračaš, misliš, slušaš muziku koja nikada nije bila bolja, a praznina je tu drži te čvrsto za mladu kožu i stiskom ostavlja tragove na ključnim kostima, ali ovaj put ja ne hodam samo da bih hodao, ja ne šetam da bih šetao, ovaj put mi se čini kao da imam cilj, mada znaj da nisam siguran. Blizu sam, jako blizu, koraci me dele od klupice i njega, sve je jako blizu, najbliže su moje misli o tebi, one su tu u meni i ne znam šta rade da li me ubijaju ili čuvaju, mada možda su one ubice i možda su one ubile Jun, opet on nekako krivi mene. Zima u meni je jača nego ikad, sve drhti, moje telo, on koji je ispred mene, na korak sam od klupe. Telo se nenormalno trese, sve u meni lupa, vrišti, mozda ako samo prestanem da mislim na tebe. Ništa ne govorim. On me gleda. Sklanjam košulju vezanu oko struka i vadim nešto malo, nalik na pištolj, ali nisam siguran. Ništa se ne čuje, bolesna tišina je u svima i sve nas davi. On ustaje i vidim mu skamenjeno lice. Podižem ruku, radim nešto što nisam siguran kako se radi. Pomeram svoje prste, u tom jednom trenutku prekidam tišinu i zvuci nečega što je nalik na pucnjeve bude mrtvo crne vrane iz sna, sve je vrisnulo, ja, on, ti, reka, nebo, ribe,žabe, drveće, trava. On pada na zemlju, potpuno izopačeno preskačem njegovo telo i nastavljam da hodam. Muzika nikad nije bila lepša. Mislim da sam ubio Jun, ali nisam siguran. Mesec me gleda, mesec svaki put gleda Jun i jedno ne baš tako lepo ubistvo. Možda sam ubio Jun, nisam siguran. Sada kada nemam tebe više ni u šta nisam siguran. Znaj da se jedno potencijalno ubistvo desi svaki put kad hodam sam i kad je muzika mnogo lepa. Nego reci mi ti, šta se desi kada ti misliš na mene?
