Piše: Jovan Manojlović
Foto: Fotografija napravljena pomoću veštačke inteligencije
Da li ste nekada čuli za Woke kulturu? U poslednjoj deceniji, ovaj pojam je postao sveprisutan u društvu, oblikujući način na koji razmišljamo o društvenoj pravdi i jednakosti.
Ova socijalna pojava, koja se naglašava kroz borbu protiv različitih oblika diskriminacije, stekla je svoje pristalice, ali i izazvala intenzivne debate i kontroverze. Koje su osnove woke kulture, njeni ciljevi i uticaj na društvo?
Pitanja oko granica između aktivizma i cenzure te kako se ova kultura odražava na slobodu izražavanja postaju ključna, otvarajući put dubokom promišljanju o društvenim promenama koje donosi.
Definicija Woke kulture
Profesor Branislav Stevanović sa Filozofskog fakulteta u Nišu opisuje woke kulturu kao proizvod savremenih društvenih tokova, poznatih kao „postmoderna“, „kasna modernost“ ili „fluidna modernost“.
Ističe se kroz naglašen individualizam, fokus je na ličnom identitetu, adaptabilnost i introspektivnost. Popularna je među mladima na Zapadu, posebno među milenijalcima i generacijom Z.
Stevanović ističe da su ove generacije usvojile postmodernistički pristup znanju i poststrukturalističku perspektivu društvene realnosti, verujući u važnost diskursa u oblikovanju stvarnosti.
On podseća da se reč woke (vouk – „budni“) najpre pojavila u pokretima za zaštitu prava američkih crnaca u 20. veku, ali je svoju renesansu doživela 2014. za vreme nereda u američkom gradu Fergusonu, pokrenutih zbog ubistva jednog pripadnika afro-američke zajednice od strane policije.
Proteste su, podseća, organizovale preteče pokreta Black Lives Matter (Crnački životi su bitni), koji je, kako je istakao, po mnogima ne samo kontraverzan, već i ekstremistički.
Radi se o militantnom krilu woke pokreta kojem osim crnačkog Black Lives Matter pripada i pretežno belačka Antifa, koja ne preza ni od terorističkih akata. Navedeni pokreti su organizovali brojne izgrede i nerede u gradovima širom SAD, snoseći odgovornost za fizičke napade na pripadnike većinskih zajednica, pripadnike javnog reda, državne institucije, kao i na privatnu svojinu svojih „tlačitelja“. Valja reći da oba ova pokreta često imaju, što skrivenu što neskrivenu, materijalnu i svaku drugu podršku od strane simpatizera Woke pokreta među nekim vodećim zapadnim političarima, poput kanadskog premijera Džastina Trudoa, koji ih je čak finansirao iz državog budžeta, objašnjava Stevanović.
On tvrdi da woke kultura nije potkultura ili kontrakultura, već integralni element dominantne kulture, koju podržavaju političke elite u SAD-u, Kanadi, Ujedinjenom Kraljevstvu, Holandiji i Skandinaviji.
OD ISTOG AUTORA:
S obzirom na podršku američkih i zapadnoevropskih vlasti ovim principima, postoji mogućnost da woke kultura postane službena kulturna politika ovih zemalja.
Profesor naglašava da je woke kultura usmerena na društvenu i političku svest, te aktivizam, posebno u borbi protiv rasizma, seksizma i ostalih oblika diskriminacije.
To se reflektuje kroz DEI agendu (diversity, equity, inclusion – raznolikost, jednakost, uključenost), koja promoviše raznolikost, eliminaciju diskriminacije i stvaranje inkluzivnih sredina.
Međutim, unazad nekoliko godina izvorni principi Woke pokreta su evoluirali i proširili se na mnogo drugih punktova oko kojih njegovi „ratnici socijalne pravde“ permanentno vode bitke. Ovaj amorfni i heterogeni neformalni pokret danas se odlikuje fuzijom anti-rasističkih i feminističkih pokreta, kao i centara moći koji ne promovišu samo rodnu ravnopravnost. Ukoliko bismo čitavu Woke kulturu morali da svedemo na jednu reč, ta reč bi svakako bila anti-tradicionalizam. U tom smislu vouk je borba protiv svih starih, tradicionalnih vrednosti i društvenih odnosa, bez obzira što su se te vrednosti ustoličavale hiljadama godina i doprinosile opstanku društva i njegovoj reprodukciji. Ovo suprotstavljanje tradicionalnom sistemu vrednosti (kao arhaičnom i patrijarhalnom), podrazumeva i detronizaciju heteroseksualnog belog muškarca sa pozicije kontrole svih ostalih. Da bi u tome uspeo, woke pokret neprestano napada dominantne kulturne snage i grupne identitete, prizivajući moralni apsolutizam, netoleranciju, narcizam, glorifikujući žrtvu i vršeći svojevrsnu „krađu identiteta, objašnjava Stevanović.
Prema rečima Stevanovića, sa rastom woke pokreta, često percipiranog kao „progresivan“, raste i protivpokret koji se često smatra „konzervativnim“. Izbor Donalda Trampa za predsednika SAD-a bio je snažan podstrek ovom protivpokretu.
Nakon toga, usledile su konkretne akcije poput ukidanja prava na pobačaj na federalnom nivou od strane Vrhovnog suda SAD-a, eliminacije rasnih kvota za upise na univerzitete, postupnog ukidanja određenih prava na besplatne zdravstvene usluge, te zabrane prekrajanja izbornih jedinica kako bi se „bolje“ odražavala rasna struktura birača.
Za protivnike ovih poteza, oni su simbolizovali jačanje konzervativizma, dok su za njihove pristalice značili povratak društvenoj normalnosti i poštovanju pozitivne tradicije.
Woke kultura i društvene promene
Profesor Stevanović navodi tri tipa reakcija ljudi u sličnim društvima na woke kulturu.
Prvi je ignorisanje kao nečega što se odnosi na najrazvijenije zapadne države, drugi je ismevanje „zapadnjaka“ zbog njihovih „ekscesa“, dok treći doživljava woke pokret kao pretnju tradicionalnim vrednostima i načinu života.
Woke kulturu ne možemo definisati kao dobru ili lošu, napominje. Kako će biti posmatrana zavisi od posmatrača i zemlje i kulture iz koje dolazi. Svakako, ističe profesor Stevanović, woke kultura doprinosi nekim (pozitivnim) promenama.
Uzmimo na primer, tzv. „rodno-senzitivni govor“ koji je, po meni, jedan od izdanaka woke kulture i pokreta. Kod nas je njegova implementacija izazvala polemike u javnosti između onih koji ga smatraju nasiljem nad jezikom (kao što je smatrao Odbor za standardizaciju jezika Srpske akademije nauka i umetnosti) i feminističkih krugova koji su ga posmatrali u okviru pitanja o prisustvu žena na važnim pozicijama u jeziku. Kako bilo, zakon je usvojen, i kako vreme prolazi sve više žena ali i muškaraca, pojmove koji označavaju položaj, profesiju, zanimanje, zvanje, titulu i radno mesto žena navode u ženskom gramatičkom rodu. Spontano se prihvatila pretpostavka da se rodna ravnopravnost može dodatno osnažiti i lingvistikom, tj. da rodno senzitivan jezik, samim činom imenovanja uloga i rada u gramatički ženskom obliku, dovodi do veće „vidljivosti“ osoba ženskog roda i priznavanja njihovog značaja, navodi Stevanović.
Profesor je naglasio da diskriminacija u savremenom društvu može biti skupa, posebno u jezičkom kontekstu, budući da treba biti oprezan da se ne uvredi neko.
Postavlja se pitanje da li borba za rodnu ravnopravnost, koja je rezultat dugotrajne borbe žena za bolji društveni status, može dovesti do temeljnih promena u patrijarhalnim, konzervativnim i diskriminatornim obrascima moći u društvu.
Foto: Canva
Ograničenja simboličke borbe „voukista“ protiv establišmenta postaju očigledna, jer se zapravo bore protiv strukture koja legalizuje hijerarhijske odnose.
Profesor ukazuje na to da Zapad generalno gaji simpatije prema woke kulturi, premda to ponekad liči na igranje vatrom i na kockanje.
Naivno je misliti da propagiranje woke pokreta neće pre ili kasnije ugroziti, recimo, vladavinu prava (uključujući time i njihova imovinska prava), kao i snagu Zapada u celini od koje zavisi međunarodna supremacija „onih na vrhu“ koji su, po definiciji, zainteresovani za veću kontrolu. Ako voukisti svojom praksom „levičarenja“ tj. „kulturnog marksizma“ uspeju da oslabe same temelje zapadne civilizacije i kulture, to može dovesti do preterane društvene atomizacije i razaranja opšteusvojenih vrednosti koje čine društveni kolektivitet funkcionalnim, a društvenu reprodukciju mogućom – i to ne samo na Zapadu, kazao je.
Profesor Stevanović ističe da je woke kultura donela određene promene u razumevanju i društvenoj stvarnosti, posebno kroz reviziju „socijalne pravde“ i politike grupnog identiteta. To je možda najznačajniji pokušaj stvaranja nove ideologije nakon Hladnog rata.
Woke kultura je doprinela povećanoj osvešćenosti društva, posebno na Zapadu, o identitetskim pokretima i manjinskim grupama koje su istorijski trpele diskriminaciju.
Međutim, koncept „socijalne pravde“ kao što ga zagovaraju woke aktivisti, može dovesti do prevelike senzitivnosti, gde se svaka ideja ili gest može tumačiti kao diskriminacija ili difamacija, bez uzimanja u obzir kontekst.
Ovaj pristup ostavlja malo prostora za suprotne stavove, moralizujući društvene probleme i onemogućavajući različita mišljenja ili nijanse u njihovom razumevanju.
Poput holivudskih filmova, diskurs voukista podrazumeva ekstremnu dihotomiju na „dobre i loše momke“ kojima su unapred nalepljene etikete o kojima se ne može raspravljati. U ovome se ogleda neliberalnost, neslobodarstvo vouk kulture, jer se time dezavuiše javna debata i vrednost sučeljavanja različitih gledišta, uključujući i sabotiranje javnih prostora u kojima se takve debate mogu odigrati, rekao je Stevanović.
Profesor ističe i to da je interesantno kako postoji kompatibilnost između ideja woke pokreta i interesa krupnog kapitala, kao i biznisa uopšte.
Primećuje da je ono što zanima firme, to da imaju mušteriju, a ne to da li je ta mušterija crnac ili belac, heteroseksualac ili homoseksualac, muškarac ili žena, kojoj naciji ili religiji pripada idr.
Za kompanije su svi ljudi isti, kao kupci koji po nekoj ceni kupuju neki proizvod ili kao zaposleni koji primaju jednaku platu za identičan rad. Zato privredni subjekti i te kako poštuju ideju jednakosti i nikada je ne dovode u pitanje. Ovaj pojam ima status svetinje u firmama, dok pojam diversity objašnjava proces prelaska njihovog delovanja sa nacionalog na globalni nivo. Neki oštriji kritičari woke pokreta ovome dodaju da njegove aktivnosti odgovaraju ne samo ekonomskim interesima velikih korporacija, već i međunarodnih agencija kao i tzv. „globalističke klase“ kojoj su najveći neprijatelji – suverena država, nacija, patriotizam, porodica, tradicionalna religija i sl, bio je izričit Stevanović.
Naravno, to ne znači da su sve karakteristike woke pokreta kontroverzne. Profesor Branislav Stevanović ističe „sveto trojstvo“ ili pravilo „tri R“ u sferi ekologije: „odbij, smanji i ponovo koristi“ (refuse, reduce, reuse).
Ovo pravilo poziva ljude da odbiju kupovinu nepotrebnih stvari koje često nisu potrebne.
Valja se oslobađati potrošačkog načina života, onoga “kupujmo sve više i više” i kupovati ređe i promišljenije, koristiti polovne (second hand) stvari, davati svoje stvari drugim ljudima i sl… Kada se radi o prvorazrednom idealu woke kulture, idealu društvene pravde, valja reći da ovde imamo posla sa distributivnom pravdom koja želi da „ispravi“ istorijske nepravde koje su dovele do marginalizacije nekih društvenih grupa i kolektivnih identiteta. Metaforički bi se on mogao predstaviti kroz lik moralno ispravne crnkinje koja pobeđuje moralno problematičnog belca – kako se to često prikazuje u recentnim holvudskim filmovima i TV serijama, objasnio je profesor Stevanović kroz primer.
On kaže da se na taj način ne može promeniti struktura društva koja stalno reprodukuje njoj odgovarajuće centre političke moći.
Društvenu pravdu nije moguće ostvariti bez razgradnje nekih strukturalnih čvorišta sistema, kao što su kapitalistička privreda, politički sistem baziran na specifičnom izbornom mehanizmu i dr.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Otkaz na velikom ekranu: Kako „kensel kultura” formira filmsku sliku
Prema njegovim rečima, dok god je tako, woke kultura će više ličiti na sigurnosni ventil kroz koji establišment ispušta višak pritiska putem različitih kulturnih sadržaja, nego na nekakav radikalni pokušaj transformacije čitavog društva.
Profesor takođe ističe da woke kultura ne izaziva postojeće centre moći (hard power), već se fokusira na moć uticaja i uveravanja (soft power).
To se posebno očituje u medijskom prostoru, naročito u industriji zabave, gde su striming servisi poput Netflix-a i Disney+-a postali ključne platforme za promovisanje woke ideja.
Svedoci smo produkovanja brojnih serija i filmova u kojima su brojne istorijske ličnosti bukvalno instrumentalizovane za stvaranje novih woke-narativa. Ako je po epistemologiji woke kulture društvena stvarnost – „konstrukcija“ koja se može dekonstruirati i rekonstruirati po želji, ne čudi da u njoj istorijske činjenice postaju potpuno nevažne. Ovakvo bezobzirno prekrajanje istorije od strane woke kulture dosad nije zabeleženo, po strani od toga da se u umetnosti nikada nije ni radilo o tome da ona treba „verno“ da nam prenosi istine o nekom istorijskom periodu, kaže Stevanović.
Woke kultura i politička korektnost
Što se tiče Woke kulture i političke korektnosti, što je rekao profesor Stevanović, politička korektnost nije neka prolazna moda kojoj ćemo uskoro da vidimo leđa, kao i svim prethodnim.
Posebno ističe to da su u pravu oni koji tvrde da iza nje ne stoje samo neki centri političke moći, već činjenica da je svet postao globalno selo i da to selo živi u digitalnom dobu.
Što su veće grupe i zajednice kojima pripadamo ili koje nas posmatraju, naše ponašanje ide u pravcu veće korektnosti, pa i političke. Danas se gotovo svi ljudi uzajamno posmatraju, bilo da su korisnici interneta ili ne. Diskriminacija u savremenom društvu može koštati veoma mnogo onoga ko je praktikuje, ne samo privredne subjekte, već bukvalno sve ljude. Kada naše pretrage, „lajkove“, „dislajkove“ i slike na internetu, kao i kretanje i ponašanje u javnosti (putem uličnih kamera) potencijalno može da vidi čitav svet, moramo da pazimo da ne učinimo nešto što će nekoga uvrediti. Na taj način u savremenosti dolazi do postupnog opadanja svih vidova diskriminatornog ponašanja, pojasnio je Stevanović.
U woke pokretu, prema profesoru Stevanoviću, politička korektnost je postala imperativ, gde se svaka kritika dočekuje sa žestokim otporom, često označavajući kritičare kao mrzitelje manjina.
Ovaj nivo političke korektnosti može rezultirati apsurdima, ograničavajući slobodu govora i izazivajući strah od grešaka u komunikaciji.
Umesto inkluzivnosti, woke kultura može podsticati podele među grupama i forsirati kvote i afirmativne akcije umesto ideje o jednakim mogućnostima za sve.
Najubojitije oružje u rukama woke kulture je kultura otkazivanja (cancel culture). Radi se o savremenom obliku ostrakizma koji se sprovodi informatičkim sredstvima, prvenstveno na internetu i društvenim mrežama, ali i u medijima. Na ovaj način se ograničava sloboda medija, dok se neistomišljenicima ukida pravo na nesputano izražavanje. Iz javnog života se izopštavaju pojedinci ili čitave društvene grupe kojima se unapred ne dozvoljava učešće u javnom diskursu. Razlog je jednostavan – woke kultura ne želi da je bilo ko javno kritikuje ili izaziva na dijalog u kome bi se iznosile činjenice i argumenti. Već sam rekao da su woke principi su ušli na velika vrata u filmsku industriju Zapada, gde se itekako pazi na političku korektnost. Neki su za to već rezervisali termin „bosanizacija“, pod kojim se podrazumeva vođenje računa o tome koliko je u filmovima i serijama belaca, a koliko crnaca, azijata, žena, transrodnih osoba, gejeva, lezbejki i sl, rekao je.
Prema profesorovim rečima, prisutni su i novi woke stereotipi po kojima su, po pravilu, marginalni crnci i žene pozitivni likovi, dok su „dominantni“ belci – zli.
Foto: Canva
Mnogi poznati filmovi u kojima su uživale nešto starije generacije danas ne bi mogli da budu snimljeni upravo zbog woke agende.
Producenti i scenaristi se boje da ne postanu deo pomenute kulture otkazivanja, pa se priklanjaju političkoj korektnosti koja na kraju standardizuje i tipizira svaku seriju ili film na jedan te isti način.
Likovi u filmovima i serijama su postali predvidljivi, odnosi među likovima suvoparni i nerealni, pa priča koja je možda i bila zanimljiva na početku, na kraju sasvim ispari u svoj toj korektnosti.
Isforsirana wouk ideologija grubo ograničava kreativnu elaboraciju neke teme i time lišava likove onoga što ih čini životnim i privlačnim za gledanje.
U želji da menja rodne i rasne stereotipe, woke kultura se opravdano odrekla lika koji je sledovao ženama već stotinama godina, a to je isfrustrirana paćenica kojoj je jedini cilj u životu da se uda za pravog muškarca.
Rezultat woke kulture je, međutim, da današnje žene u filmovima i serijama gotovo da nemaju mana, fizički su jake i moralno besprekorne, ali im pritom nedostaje životnost koja omogućava gledateljkama da se identifikuju sa njima. Nije čudo da su protivnici političke korektnosti u (woke) popularnoj kulturi negodovali zbog najnovije verzije „Male sirene“ koju (umesto belkinje) glumi afro-amerikanka (Hale Bejli), kao i zbog woke-rimejkova: Seks i grad, Briljantin i Čarlijevi anđeli, naglašava profesor.
Podseća to da je hipertrofirana politička korektnost izbacila lik Junjošija iz Doručka kod Tifanija (kojeg glumi belac, tj. kavkazac Miki Runi) koji se emitovao na britanskom kanalu Kanalu 5.
Razlog za to bio je taj da njegov lik predstavlja čin rasizma koji utiče na osetljivost azijske zajednice.
Zabeležen je i medijski napad na nejevrejskog glumca (Bredlija Kupera) koji u jednom skorašnjem filmu glumi lik Jevrejina (kompozitora Leonarda Bernštajna). Uloga kompozitora se nije svidela nekima koji su, imajući u vidu veličinu protetičkog nosa za Kuperovu ulogu, kritikovali ovaj postupak nazivajući ga „jewface“ („jevrejolikim“), po uzoru na ,,blackface” („crnačkolikim“), tj. praksu farbanja belca u crno da igra ulogu crnca, pojašnjava Stevanović.
Nešto slično, priseća se, dogodilo i 2020. godine, kada je glumica Hale Beri, nakon oštrih kritika woke grupa i aktivista, odustala od uloge transrodne osobe u projektu koji je prethodno prihvatila.
Dve godine ranije i Skarlet Johanson je odustala od uloge jedne transrodne osobe zbog primljenih kritika. Izgleda da po woke logici samo trans glumci imaju moralni autoritet da u filmovima igraju trans likove, a samo Jevreji jevrejske likove.
Ne treba zaboraviti ni slučaj poznate spisateljice J. K. Rouling, koja je prokažena u medijima zbog otvorenog protivljenja transrodnoj ideologiji, odnosno mogućnosti da se muškarci predstavljaju kao žene.
Jedva da je potrebno istaći da je po transrodnoj ideologiji sasvim moguće da neki muškarac koji je bio prosečan u muškom sportu, pređe u ženski sport kao „transrodna žena“ i tamo obara rekorde. Kada se nešto radi isforsirano, rezultati sigurno nisu onakvi kakvi su se očekivali. Upečatljiv primer za prethodno je naslednica „Seksa i grada“ – serija ,,And Just Like That…” zbog koje su društvene mreže „usijale“ od komentara da je woke kultura uništila pomenutu seriju, kazao je.
Stevanović dodaje i to da je sadržaj serije zaista previše woke. Kako je prepričao radnju, tu je devojka u invalidskim kolicima koja upada u ljubavnu svađu s bivšim ljubavnikom biseksualcem, Miranda koja postaje lezbejka.
Prisutna je i „nebinarna osoba“ koja insistira na zamenicama oni, a tu je i biološka ćerka princeze Šarlot koja se ne oseća kao Rouz nego kao dečak Rok, o čemu roditelje hladnokrvno obaveštava inkluzivna škola…
Ima mišljenja da scenarije poput ovoga ne uništava previše woke sadržaja, već to što se radi o scenarijima koji su loši. No, postavlja se pitanje kako neki scenario uopšte može biti dobar, ako su u njemu woke sadržaji veštački pridodati nalogom producenata bez ikakvog razloga – sem da udovolji woke agendi, pita se Stevanović.
On dodaje da nije realno da je u jednoj sobi sedi pet ljudi koji su svi pripadnici neke manjine, pa cela serija deluje sasvim artificijelno i na momente degutantno.
I dok je i originalna serija „Seks i grad“ bila problematična sa stanovišta umetničkog kvaliteta, ipak je nudila nešto novo jer je otvoreno pričala o nekim (ženskim i muškim) temama o kojima se dotad ćutalo.
Za razliku od nje, serija And Just Like That… u silnoj želji da bude društveno angažovana, predstavlja puki pamfletizam u službi woke pokreta. To ne treba da čudi, jer živimo u vremenu kada je i aktivizam kao takav postao unosno zanimanje, i time obesmislio borbu za bilo koje ideje, istakao je profesor Branislav Stevanović.
Ovaj tekst predstavlja prvi deo koji obrađuje ovu, u današnje vreme, jako važnu temu. U narednom tekstu malo ćemo detaljnije obraditi prednosti i mane ove pojave, ali se i baviti uticajem woke kulture na slobodu govora.
