Piše: Jovan Manojlović
Foto: Canva generisano
U prethodnom delu smo predstavili definiciju Woke kulture, te društvene promene i političku korektnost. Utvrđeno je da je Woke kultura doprinela velikim društvenim promenama, jačanju liberalizma, te doprinela razvitku političke korektnosti.
Pored doprinosa društvenoj pravdi, woke kultura je takođe izazvala niz kontroverzi.
Woke kultura i usmerenost ka određenim društvenim grupama
Politika identiteta prepoznaje različite identitetske grupe u društvu na osnovu pola, roda, rase, polne orijentacije itd., uzimajući u obzir njihovu prošlu izopštenost i diskriminaciju od strane dominatnih grupa.
Međutim, woke kultura, iako teži razumevanju i empatiji među različitim grupama, može izazvati preteranu polarizaciju i ozbiljnije sukobe.
Profesor sa Departmana za sociologiju i socijalni rad Filozofskog fakulteta u Nišu kaže da se ona fokusira prevashodno na identitetske kategorije, zanemarujući univerzalne ljudske vrednosti koje nas povezuju.
Ova preokupacija često prevazilazi granice zdravog razuma, napomenuo je, ignorišući biološke razlike poput fizičke snage između muškaraca i žena, ili razlike između trans žena i bioloških žena.
PRVI DEO:
WOKE KULTURA – Društvena revolucija (Definicija, društvene promene i politička korektnost)
Takođe, zanemaruje se da su razlike u boji kože, kulturama, sistemima vrednosti i načinima života nekih marginalizovanih grupa jednostavno različite, što može biti ključni uzrok njihove potčinjenosti, istakao je profesor Stevanović.
Da voukizam ne može biti istinska borba za manjine, već je pre iluzija da se to čini, nespretno svedoči i sama cancel kultura, pri čijoj (sve)vlasti valja ignorisati i zabraniti sve ono sa čime se ne slažemo. Ne treba smetnuti s uma da je woke kultura nastala u SAD-u, koje su etnički, rasno i kulturno veoma heterogeno društvo, koje je voukizam učinio još podeljenijim, kaže Stevanović.
On dalje objašnjava da su u roku od samo jedne generacije, SAD postale neprepoznatljiva država, ne samo za strane posmatrače, već i za dobar deo američke populacije.
Prema njegovim rečima, zagovornici woke kulture, polazeći od svoje (navodne) moralne superiornosti i samoproglašene intelektualne izuzetnosti, krenuli su u krstaški rat za svoje principe i neko bolje sutra.
Dosadašnji rezultat je da su tradicionalne vrednosti prilično poljuljane, usled haotičnosti i straha od pravoverne cenzure političke korektnosti. Ono što je započelo kao legitimna kampanja u odbrani ljudskih prava, po mnogima, je otišlo predaleko. Umesto da se bore za ravnopravnost, pobornici woke kulture su odlučili da svoju neprivilegovanu poziciju okarakterišu kao „bolju“, napominje profesor.
Kaže da danas, u ime pravednosti, svako ko ima drugačije mišljenje biva označen kao netolerantan, homofob, transfob, ženomrzac, rasista ili antisemita.
Često se identiteti „slobodno biraju“, a dešava se i krađa identiteta, što se najbolje vidi na primeru prisvajanja pola pri kome svako ko kaže da je žena mora biti tretiran kao žena, dodaje.
Kako je rekao, ako to ne učinite rizikujete srozavanje sopstvenog društvenog ugleda ili čak i zatvorsku kaznu.
Oni koji smatraju da je ženskost biološka činjenica, daje primer, a ne izbor koji bilo koja odrasla osoba može da učini, se nalaze u čeonom sukobu sa ideologijom po kojoj tzv. „samoidentifikacija“ ima primat nad biologijom.
Zastava transdžender pokreta/ Foto: Canva
Prema njegovim rečima, njihovi stavovi su u opasnosti da budu okarakterisani kao „odbojni“ i „opasni“ od strane „trans-aktivista“.
Insistirajući na samo-brizi (Self-care), samo-ljubavi (Self-love), Sex-wellness-u, Beauty tretmanima i Body-positivity (pozitivan stav prema svakom telu), woke kultura de facto propagira samoizolaciju, narcizam, sebičnost i samoživost, i time ugrožava tradicionalnu porodicu, a ponekad i zdravlje kao takvo – kroz promociju nezdravih tipova tela (npr. gojaznih osoba), kazao je Stevanović.
Ako je svako telo dobro i lepo, što tvrdi pomenuti body positivity, onda građani mogu nastaviti da se goje i jedu brzu hranu, tj. junk food. što su korporacije poput Mek Donalds-a sa zadovoljstvom konstatovale, dodato je od strane profesora.
Uticaj Woke kulture na slobodu govora
Kako je rekao Stevanović, svaki demokratski orijentisani građanin mora imati sluha za ono što načelno nudi woke kultura, a to je povećana senzibilnost za različite oblike društvene diskriminacije i nepravdi.
Ispostavilo se da formalno-pravna jednakost promovisana u ustavima i zakonima, nije dovoljna za stvarnu jednakost, tj. jednakost životnih šansi i socijalnu promociju različitih manjinskih i drugih diskriminisanih grupa.
Mnoge nepravde u društvu ostaju „ispod radara“ u javnom diskursu, prećutkuju se ili ostaju neobjašnjive, jer su njihovi uzroci mnogo više sociološko-kulturološke nego što su pravne prirode.
U tom smislu, na primer, woke kultura je s pravom konstatovala da rasizam nikada nije nestao iz SAD, već je samo promenio svoje pojavne oblike.
Kao termin, woke je, međutim, poslednjih godina izašao iz sfere rasizma i počeo da se primenjuje i na druge građanske pokrete, smatrajući da je neophodno otvoriti širom vrata za sve različite, a pritom marginalizovane grupe i čuti njihovo iskustvo.
Ukoliko u javni diskurs i političku arenu uključuje sve one koji su predugo bili isključeni, woke kultura zaista doprinosi demokratizaciji društva.
Ali, stvari time nisu ni izbliza završene, jer se postavlja pitanje na koji način to woke kultura radi. Postoje veoma loši primeri „realizacije“ woke ideja putem rušenja spomenika nekih istorijskih ličnosti zbog njihove stvarne ili lažne podrške robovlasništvu ili rasnoj diskriminaciji. Tako su srušeni kipovi otkrivača Amerike Kristofera Kolumba, generala Konfederacije SAD-a Roberta Lija, ali i osnivača SAD-a Tomasa Džefersona i Džordža Vašingtona. U nekim gradovima su čak srušeni i kipovi Abrahama Linkolna, koji se borio u Američkom građanskom ratu protiv robovlasništva i oslobodio robove. Takođe, srušeni su i spomenici britanskog ratnog vođe Vinstona Čerčila i Teodora Ruzevelta koji nemaju nikakve veze s robovima, ilustrovao je Stevanović kroz primer.
Dodaje da ovo i te kako može da zaplaši, jer podseća na totalitarni sistem, ali sada izgleda drugačije – kao da je prijateljski nastrojen, ali zapravo želi da odbaci sve koji misle drugačije i da kontroliše društvo.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Transformacija društva kroz telekomunikacije: Pogled na prošlost, sadašnjost i budućnost
Postoje mišljenja, kaže Stevanović, koja nisu bez osnova, da woke kultura sledi apsolutistički obrazac i da je isključiva prema svima onima koji odbijaju da prihvate njene uglove posmatranja i vrednovanja.
Smatra da, ukoliko je to slučaj, ova kultura je načelno protiv slobode govora koja odlukuje demokratska društva.
Dakako, rušenje simbola i rituala koji pripadaju nekim prošlim vremenima ili poraženim društvenim grupama je bila redovna istorijska aktivnost snaga koje su nadolazile, makar u zapadnoj kulturi. Ali ta se borba vodila na dva koloseka, na političkom frontu i u simboličkoj ravni. Neke (ne sve) srednjevekovne katedrale i kraljevske palate su, recimo, tokom građanskih revolucija u Evropi rušili pobednički građanski slojevi koji su istovremeno odnosili i političku pobedu, izjavio je profesor.
On zapaža da se u wouk kulturi radi o tome da se sama žrtva glorifikuje, da se u njoj razvija svojevrsni kult agresivnog samosažaljenja koji moraju da prate svi ostali pripadnici društva.
U suprotnom, samim svojim postojanjem vređaju i ugrožavaju one koji se osećaju potčinjeno.
Otud, kaže, neki za ovu kulturu koriste izraz totalitarizam slabih, jer u javnoj sferi daje primat bespomoćnosti i žrtvi koja je rezultat nepravdi u rukama tradicionalne zapadne kulture.
Povremeno, ova praksa dovodi do apsolutizacije, pa i do apsurdizacije sopstvenog sistema vrednosti.
Tako su, daje primer, teorije radikalnog feminizma iznedrile pojam intersekcionalnosti koji ima mnoge pozitivne aspekte, tj. ukazaje na mnoge prikrivene oblike diskriminacije žena.
Zahvaljujući njemu se, međutim, danas, čak i pod pretnjom zatvorskih sankcija, iz javnog diskursa izbacuju određene reči koje „voukisti“ smatraju uvredljivim za neku od manjina.
U nekim državama u SAD-u iz javnog diskursa se uklanjaju imenice poput „majka“ i „otac“, „muž“ i „žena“ i zamenjuju „roditeljem 1“ i „roditeljem 2“, odnosno „partnerom 1“ i „partnerom 2“, zato što prvopomenute imenice „vređaju osećanja“ onih koji nikada ne mogu biti ono što one izvorno znače. Pokušaj belih zapadnjačkih žena da uklone sa kulturnog trona bele zapadnjačke muškarce udruživanjem s drugim potlačenim grupama, paradoksalno, završava u zagovaranju ukidanja gotovo svega zapadnjačkog, uključujući i bele žene, koje zbog toga više ne mogu biti ni supruge ni majke, napominje profesor.
Prema rečima glavne i odgovorne urednice portala Media i reform centar Tamare Stankov, stereotipi, predrasude, uprošćenja prikazivanja društvenih grupa, kultura i veroispovesti, seksualnosti su poslednjih decenija bili i te kako prisutni.
Promene su se poslednjih godina pokretale, ali su bile male, često samo kozmetičke, dok je koren problema – sistemska diskriminacija, ostajao. Zato je u vidu woke kulture stigao i odgovor, možda najdrastičniji do sada, gde se mnoge ustaljene navike društva kritikuju, pa otud i strah po slobodu govora.
Kaže da sloboda govora nije apsolutna i da je garantovana sve dok svojom slobodom nekog ne ugrožavamo. Pod slobodom govora se, naglašava, ne mogu podvesti uvrede, pretnje, diskriminacija, govor mržnje.
Da li woke kultura donosi krajnost, preveliku osetljivost? Možda, ali je to možda i jedini način da se nađe neka sredina, zaključuje Stankov.
Prednosti i mane woke kulture
Kako je rečeno od strane profesora Branislava Stevanovića, teško je vrednosno određivati se prema nečemu što se kvalifikuje kao čitava kultura na manihejistički, odnosno crno-beli način u stilu za ili protiv.
Foto: Canva
Dodaje da se radi o jednom vrlo slojevitom, pa i ambivalentnom korpusu stavova i postupanja koji ne bi smeli u celini da se ocenjuju po logici „uzmi ili ostavi“, tj. na isključiv način.
Ono što se podrazumeva kao wouk kultura je svakako povećalo „budnost“ prema nekim prikrivenim problemima i i deprivilegovanim (manjinskim) društvenim grupama, ali danas se ova „kultura“ (mnogi je nazivaju i ideologijom ili čak kultom) ne odnosi samo na pitanje pravde jer se, socijalne pravde ili političku korektnost, već i na razne druge pojave: ksenofobiju, zaštitu životne sredine, fitnes, veganstvo, feminizam, vakcinaciju, socijalizam, tzv. „sajberbuling“, prekomernu upotrebu sile od strane policije, kao što se bavi i „ispravljanjem“ nepravdi iz prošlosti, „kenselovanjem“ itd, nabrojao je Stevanović.
Po nekima, woke kultura je pozitivna, jer omogućava da pojedinac i društvo ostanu budni na pojave diskriminacije, dok po drugima ograničava slobodu izražavanja, umetničko stvaranje, javno delovanje pa čak preti i rušenjem društvenog poretka.
Dakle, radi se o jednoj šarenolikom skupu fenomena, o kojima se mogu zauzimati različiti pa i disparatni stavovi; neko bi, na primer, mogao da prihvati ono što vouk kultura tvrdi o belim muškarcima, ali ne i njene stavove o ekologiji ili veganstvu itd. U tom smislu, ovu kulturu pre svega odlikuje antitradionalizam, negatorstvo, bespoštedna kritika, borba za kulturni prostor koji su ranije zauzimale neke grupe i kulture koje se smatraju hegemonim i privilegovanim, rekao je profesor.
Može se reći da je voukizam jedan razuđen kompleks stavova koji je podložan različitim tumačenjima i gledištima, pa u tom smislu kritike koje se upućuju na račun čitave woke kulture nisu nužno upućene i svima onima koji su zagovornici ove kulture.”
U sledećem, poslednjem delu, bavićemo se uticajem wouk kulture na medije i novinarstvo u celini.
