Marko Stojanović, Dragan Stokić Rajački, grupa autora – “Do pakla i nazad: Zapis”
Piše: Vladimir Milošević
Nekada je najteže odlučiti kako da počneš.
Nikad nisam bio svesniji istinitosti gore navedene tvrdnje kao onog dana kada sam se prihvatio pisanja o „Zapisu”, drugom delu epa Marka Stojanovića o golgoti i vaskrsu srpske vojske u Velikom ratu. Neočekivanost zadatka bila je ravna neočekivanosti samog albuma, kome se, kako ćemo videti, niko nije nadao, pa ni sami njegovi autori. Uhvaćen na prepad, nevoljan da nekom drugom prepustim povereni zadatak, budući da mi je tematika „Zapisa” previše bliska srcu, nespreman da se iskobeljam iz kolopleta utisaka, motiva, činjenica i slika koje delo Stojanovića i Rajačkog izaziva u mojoj glavi, nemoćno sam sedeo pred praznim belilom elektronskog lista papira i pitao se šta i kako.
Odgovor je, kao i uvek kada je u pitanju istorija, bio zaprepašćujuće prost. Počni od početka. U ovom slučaju, čak, valja krenuti i od onoga što je prethodilo početku, kako bismo uspešno raščivijali odakle „Zapis” počinje i kuda vodi.
A počeo je od potrebe jednog čoveka da ispuni, možda ne poslednju, ali jednu od najvećih želja svog (stripovskog) učitelja.
Pokojni Nikola Mitrović Kokan, velikan devete umetnosti iz Leskovca svojevremeno je započeo monumentalni stripovski projekat čiji je glavni junak trebalo da bude srpska vojska, a pozornica Prvi svetski rat. Kako Bog(ovi) često imaju drugačije planove za nas, Kokanu nisu dozvolili da svoju priču dovede do kraja, i tu na scenu stupa narečeni učenik – Marko Stojanović, scenarista stripovskoj publici poznat pre svega po radu na izuzetnom fantazijskom serijalu „Vekovnici”. Svestan, s jedne strane, da se primiče datum obeležavanja veka (heh) od završetka Velikog rata, željan, s druge strane, da bar na neki način oda počast životnom projektu Nikole Mitrovića, Stojanović shvata da je to jedino moguće ako krene trećim putem – onim koji će spojiti težnje njegovog učitelja sa realnošću u kojoj živi i radi kao strip- umetnik.
Po ko zna koji put okuplja oko sebe skupinu talentovanih i motivisani hcrtača i uz njihovu pomoć stvara „Do pakla i nazad”, izgradivši na taj način pomenuti treći put u vidu albumske zbirke kratkih stripova, čiji se korak pokazao vrlo dugim. Dovoljno dugim da pokrije, iz epizode u epizodu, praktično sve najvažnije momente istorije našeg Velikog rata.
Za autora ovih redova, koji doduše, pati od ekstremne subjektivnosti pa ga ne treba shvatati preozbiljno, „Do pakla i natrag” nije predstavljao samo strip, njegova uloga je nadrastala puko umetničko delo sa uredno zavedenim datumom izlaska, naslovom i kataloškim brojem. Kao i svaki narod, svaka nacija na kugli zemaljskoj, ostavili smo za sobom kroz istoriju dubok trag, ili, ako baš hoćete, zapis, u kome se može naći dosta toga dobrog i lošeg. Ali ako imamo razloga da se nečim ponosimo, to su Prvi svetski rat i naše učešće u njemu. I platili smo taj ponos baš pošteno. Platili smo ga krvlju, suzama i životima. Platili smo ga čuvarima rajskih kapija do poslednje duše i ostavili bogat bakšiš. Kada je došlo vreme da se sedne i svedu računi, mnogo toga nam je falilo te hiljadu devetsto osamnaeste godine, ali razloga za ponos smo imali na pretek. To nam niko nije mogao oduzeti. Niti se usuđivao, kad smo kod toga.
Sto godina kasnije, dok su nas po priredbama i proslavama završetka Velikog rata stari saveznici izbegavali, a stari neprijatelji nam se podrugljivo kezili, Srbija više nije imala snage čak ni da se ponosi svojom istorijom, ako već nema ničim drugim. Za to nije trebalo kriviti ni vlast ni opoziciju, Ruse ili Amerikance, Boga ili vraga. Delovalo je kao da se pravimo da uopšte nisu ni postojali ti ljudi koji su jednom zbog nas krvarili po Ceru i Kolubari, ostavljali kosti po albanskim vrletima, hvatali poslednji dah na Krfu i polumrtvi prešli Solun kako bi se vratili kući obarajući usput carstva na kolena. Delovalo je, ali zahvaljujući malobrojnim poduhvatima kao što je bio „Do pakla i nazad”, može se reći da smo ipak spasili sećanje na
Njih. A sa njime i nešto malo naše časti.
I tu je trebalo da bude kraj. Ali, kao što rekoh, Bog(ovi) često imaju drugačije planove za nas.
Vidite, desi se s vremena na vreme u svetu stripa, možda ne prečesto ali ni retko koliko bi neko pomislio, da autori kreiraju lik predviđen da se pojavi tek u jednoj epizodi nekog serijala, možda samo na nekoliko strana, ali da se isti otme kontroli svojih kreatora i natera ih da mu daju veću ulogu. Da od epizodiste postane deo stalne postave ili čak glavni junak. Takav razvojni put imali su, primera radi, Džimi Meklur iz „Avantura poručnika Bluberija”, Korto Malteze u „Baladi o slanom moru” ili Frenk Kasl u „Čudesnom Spajdermenu”. Pa kad su se za svoje mesto na pod tušem i perom izborili jedna takva stara pijanica bez kinte, zaljubljivi mornar bez broda i poludeli osvetnik bez milosti, zašto ne bi i jedan (ne)obični Milutin? Dobro, (ne)obični Milutin sa Šarcem, da ne propustimo priliku da budemo precizni.
Naime, priča „Cokule i potkovice”, kojoj je prepuštena čast da zatvori album „Do pakla i nazad”, u izvedbi Marka Stojanovića i Dragana Stokića Rajačkog predstavila je domaćoj stripovskoj publici novi, osoben par junaka stvorenih za nekoliko strana. Jedan je Milutin, vojni kurir koji bi da je rođen nekoliko stotina kilometara severnije i isto toliko zapadnije mogao da bude, što po liku što po karakteru, otac ili stric legendarnom Ćopićevom Nikoletini Bursaću. Drugi je njegov verni Šarac, za koga računam da nema potrebe da objašnjavam gde mu treba tražiti pandan među slavnim konjima u domaćoj literaturi. Na tričavih sedam strana, u nizu gorko-slatkih epizoda, ovaj dvojac proveo nas je kroz Veliki rat od polaska s Milutinovog kućnog praga do povratka na isti. Vrlo simbolično, ali tu je, ako mi dozvolite da se ponovim, za Marka Stojanovića trebalo da bude kraj njihove priče.
Al’ je Stokić hteo mnogo više.
Dragan Stokić Rajački, veteran devete umetnosti koga najbolje pamtimo iz vremena kada je za „Dečje novine” iz meseca u mesec ilustrovao desetine i desetine tabli Ninđe, počeo je da zasipa svog zabezeknutog scenaristu nebrojenim crtežima Milutina i Šarca, urađenim u svim viđenim i neviđenim, poznatim i nepoznatim crtačkim tehnikama. Jedan od dva kreatora zaljubio se u svoju kreaciju i sada je na svoj način, strpljivo ali uporno, pokušavao da ubedi drugog da joj se vrate. Došlo je to dotle da se Marko Stojanović, poznat po svojoj tvrdoglavosti, odlučnosti i titanskoj nesposobnosti da prihvati odričan odgovor od ljudi za koje je zacrtao da će biti njegovi saradnici, našao u ulozi za koju je verovatno mislio da za njega nikad neće biti pisana. Večiti progonitelj postao je progonjeni. Život možda ne piše uvek romane, ali kada se odluči na to, s lakoćom dokazuje zašto je najbolji u toj branši.
Zahvaljujući opisanom skupu okolnosti, dobili smo „Zapis”, albumski nastavak avantura Milutina i Šarca u Velikom ratu. I da nam je doneo samo to, korice između kojih su zatočene godine istorije, stradanja, smrti i ponosa, dakle još malo onoga što smo videli u prvom delu, bila bi puna kapa. Ali, kako smo već naučili iz dugog druženja sa „Vekovnicima”, sa Stojanovićem nikad ništa nije tako jednostavno, nije tako zapisano, njegovi nastavci nisu samo puki nastavci, tek još malo istog, uvek postoji neki novi dodatak, eksperiment, izazov postavljen pred čitaoca. „Zapis” je još jedan njegov zaokret, scenaristički ogled u kome se klasično, već viđeno stripovsko pripovedanje u formi kratkih priča prepliće i smenjuje sa pojedinačnim vinjetama na kojima se Stokićev crtež i Stojanovićev monolog udružuju da bi pomoću jednog malenog stripovskog fragmenta uhvatili one posebne momente u životu (ili smrti) koji se odlikuju pripovedačkom samodovoljnošću, potpunošću sopstvenog značenja, momente kojima nikakva dalja razrada nije potrebna. Nekad je to trenutak radosti, nekad bola. Nekad okrajak zaboravljene bitke, nekad tren varljivog mira. Sekunda odrezana od minuta provedenih u promišljanu o ondašnjim mukama. Prizor ukraden iz nemirnog sna. Momenat čežnje za nečim izgubljenim. Neveseo osmeh tamo gde je sav prostor za smejanje odavno zakrčen.
Samodovoljni momenti. Neki su samo za sebe kompletne priče. Oko nekih bi se mogli isplesti epovi, kad bi za tim bilo potrebe. Ali nema, i u tome je njihova posebna lepota.
Potreban je veliki stepen veštine i još veći samouverenosti da se ovako nešto postigne, da ne pričamo o savršenoj koheziji autorskog tima koji se našao pred zadatkom takve težine. Stojanović i Rajački svojim „Zapisom” su dokazali da su i više nego dorasli postavljenom izazovu, kao i da su spremni da odgovore na nove. Dotad, na radost nas čitalaca, jedan konji jedan seljak, dva bića od mastila i papira s brojnim manjim i još brojnijim većim manama, kakva su trebala postojati u krvi i mesu, nastaviće da nas podučavaju kako se u surovosti i besmislu rata čuva i zadržava – čovečnost. Ako mi Šarac dozvoli. I oprosti.
Nekada je najteže odlučiti kako da počneš. Stojanović i Rajački, srećom, odavno su se udaljili od početka ove priče i ne sumnjam da ćemo u godinama koje dolaze videti pregršti stripovskih stranica po kojima Milutin galopira na leđima svog vernog Šarca. Poželimo im dobar vetar i srećan put.
