Intervju: PETAR LJUBIĆ
Razgovarala: Petra Nešić
U ovom intervjuu izvukla sam crnog piona. Dakle, moj sagovornik je krenuo sa pitanjem.
Zašto sam odlučila da pišem o šahu?
Moja prva sećanja na šah naviru iz osnovne škole. Turniri u velikim, prohladnim učionicama, dodatna nastava kod nastavnika Bojana, Sanja, drugarica iz klupe toliko entuzijastična da je i knjige pribavila, poklonila mi je jedan remi samo da bih pošla s njom na takmičenje. Nagađam da moja velika drvena tabla trenutno čami negde na tavanu.
Moji hobiji su se malo vremenom promenili (da nije tako, možda ni ovog teksta ne bi bilo) pa sam se i ja šaha setila kroz „Kraljičin gambit“ – sjajne serije koja je doživela planetarnu popularnost. Je l’ ste i vi možda guglali Elizabet Harmon? Verovala sam da je zaista postojala – toliko je brilijanto Anja Tejlor Džoj donela ovu ulogu. I ne samo ona. Svakako je za pohvalu cela ekipa – od reditelja do kostimografa, za ovakvo realistično iskustvo i adaptaciju istoimenog romana Valtera Trevisa.
I na svetskoj šahovkoj sceni dešavali su se prilično jaki zapleti ove godine. Najbolji šahista sveta Magnus Karlsen izgubio je meč od američkog tinejdžera Hansa Nimana, pa je odjeknula vest da je Niman koristio seks igračku da bi varao. Da li je ovo istina i da li se Niman žrtvovao ili je ova partija bila višestruko zadovoljstvo – o tome će vrlo verovatno maštati neki budući scenaristi i reditelji.
Preporuke za dosadašnja umetnička ostvarenja inspirisana šahom i to šta njemu šah kao hobi znači, podelio je sa nama Petar Ljubić – samo nekoliko dana pre nego što je u svojoj životnoj partiji pritisnuo dugme na satu Niš i pokrenuo poglavlje Dizeldorf.
Petar Ljubić je rođen u Vranju, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju Bora Stanković. Osnovne i master studije zavšrio je na Elektronskom fakultetu u Nišu, odsek računarstvo i informatika. Iza sebe ima četiri publikacije, od kojih su dve domaće, a dve internacionalne. Radio je u Nišu u kompaniji Webelinx na poziciji Android programera, a poslednje godine svog rada u toj firmi radio je kao menadžer organizacije. Trenutno živi u Dizeldorfu i radi za multinacionalnu kompaniju koja je prva u Evropi razvila Android aplikaciju davne 2008-e. Iz hobija igra košarku (od nedavno je deo četvrte nemačke košarkaške lige), trenira u teretani i igra šah svakog dana.
Kada je počelo tvoje interesovanje za šah?
Šah sam počeo da igram sa 7 godina i to su prvi trenuci kada sam okusio tu igru. To je bilo sa mojim dekom, koji se takmičio dok je još bio u vojsci, tako da je on naučio mene i moju braću nekim osnovama. Kasnije smo mi krenuli da igramo međusobno, a interesovanje je ponovo poraslo 2020. godine zbog serije „Kraljičin gambit“, kao i većini ljudi koji trenutno igraju šah.
Šta te je privuklo šahu?
Šahu me je privuklo to što je neverovatno bitno da imaš neko kritičko razmišljanje i o stvarima koje ćeš ti da uradiš, a i stvarima koje može da uradi tvoj protivnik. Ono što mi je bilo jako interesantno je da bez obzira na godine, pol, uzrast, ljudi mogu da nauče da igraju šah – za razliku od nekih sportova kao što su košarka, fudbal, gde je neophodno učiti i pravilna izvođenja lopte, neka komplikovana pravila, tehniku i mehaniku šuta koja se menjala kroz godine. Šah je izuzetno stara igra koja je prošla neke svoje izmene, ali već preko 200 godina nije bilo nikakvih izmena u pravilima. Svako može da igra, svako može time da se bavi i svako može da provodi vreme igrajući šah.
S kim više igraš s ljudima ili sa mašinama?
Više volim da igram sa ljudima, zbog te neke neposredne komunikacije i situacija u kojima možeš da vidiš da se neko nervira ili da je srećan. Kao što u pokeru možeš da lažiraš da li imaš dobru ruku ili nemaš dobru ruku, tako nešto možeš da vidiš i dok igraš sa ljudima šah. A pored toga postoji i trash talk koji možeš čuti kada igraš sa prijateljima ili sa penzionerima u parku na bulevaru Sv. Save.
Čemu te šah uči?
Kada mašina razmišlja kako će da evaluira neki potez ona pokušava da evaluira sve pozicije koje postoje, sve moguće varijacije na temu. Ako sam ja odigrao ovaj potez protivnik može da odigra ovo, ovo i ovo – više različitih poteza. Mašina pokušava da proceni koliko je svaki od tih poteza dobar za protivnika i onda detektuje najbolji potez koji protivnik može da odigra u datoj poziciji. Pa onda, na osnovu toga, bira najbolji za sebe, pa najgori za sebe, i tako redom. Algoritam koji to radi se zove minmax algoritam, gde mašina prolazi kroz stablo odlučivanja kako bi se nakon pretrage, vratila na početak, i donela odluku koji potez treba odigrati. I to je nešto s čim možeš da napraviš paralelu i u životu. Ako ću ja sada u poslovnom svetu da radim nešto čime bih voleo da doskočim potencijalnoj konkurenciji, na svaki moj potez koji ja hoću da uradim, moraću da razmišljam koji će biti potez moje konkurencije, na osnovu kog ću ja da imam sledeći potez, pa oni naredni… I tu možemo da provučemo paralelu između igranja šaha i pozicija koje mogu tamo da nastanu i realnog života – poslovnog, privatnog ili emotivnog, gde mi evaluiramo najbolje i najgore scenarije za nas i na osnovu toga odlučujemo šta ćemo da radimo, i u kom ćemo smeru da se krećemo. Stoga, mislim da je i način razmišljanja u šahu sličan bilo kojim drugim društvenim igrama.
Kako ti šah pomaže kao programeru?
Isto je i u programiranju, gde neki zadatak možeš da rešiš na više različitih načina, ali moraš sve njih da ispitaš i istražiš kako bi mogao da ideš dalje. Ukoliko ideš samo onim putem koji ti se prvi učini najboljim i da ne razmišljaš o tome šta negativno može da se desi, primenjuješ nešto što se zove happy coding i to je nešto što dosta programera juniora radi – ne razmišljajući o potencijalnim problemima koje korisnik aplikacije ili proizvoda može da ima.
Da li pratiš šahovske turnire i šta ti je tu zanimljivo da pratiš?
Da, gledam šahovske turnire i skoro da ne postoji neki veći šahovski turnir koji ne ispratim na neki način – ili gledam uživo, ili prisustvujem uživo, ili gledam neki recap tog turnira. Najinteresantnija stvar u svemu tome jeste što sve te poteze koje neki velemajstor može da odigra ili najbolji šahista sveta, potencijalno možeš i ti. Dok on razmišlja, ti isto razmišljaš šta bi ti odigrao. I u jednom trenutku kada se pogodi da najbolji šahista sveta odigra potez koji bi i ti odigrao, ti osećaš neku neverovatnu dozu sreće. „Pa da, to mogu i ja da uradim“ osećaj.
Što se tiče umetničnih dela inspirisanih šahom, da li i to pratiš i da li imaš neku preporuku?
Poprilično je poznata serija Queen’s Gambit, koja je de facto mnogo ljudi privukla šahu i zainteresovala ih. Postoji još nekoliko filmova ili serija koje bih ja mogao da preporučim: film Searching for Boby Fisher, onda Pawn Sacrifice, koji takođe govori o Bobiju Fišeru. Oni baš imaju šah kao temu.
A filmovi u kojima mogu da se nađu šahovske scene su… Sherlok Holmes, drugi deo. Scena kada Sherlok igra protiv Dr Moriarty-a u Švajcarskoj je zapravo scena iz šahovskog meča koji se zaista desio. Onda Harry Potter, partija protiv šahovskih figura koje se same kreću. I naravno Dr Hause, gde leči izuzetno arogantnog i nekulturnog dečka, koji je zapravo šahovski majstor. Scena gde on igra šah sa njim je takođe meč koji se realno odigrao i samo su ga rekreirali.
Petrovom spisku, pridodajemo još i scenu iz filma Kazablnka i scenu gde Hemfri Bogart igra šah sam sa sobom. S obzirom na to da je i privatno voleo šah, on je i glavni krivac što su se šahovske scene našle u ovom kultnom ostvarenju.
Zatim Bekstvo iz Šošenka, gde Endi Dufren pokušava da nauči Elisa Redinga da igra šah, još jedno je od vanvremenskih dela, a šah možemo da tumačimo i kao simbol ostanka pri zdravoj pameti u zatvorskom okruženju. Zar ne možemo upravo tako da tumačimo i njegovu popularnost koja je porasla pre par godina?
Igra koja u sebi nosi spoj umetnosti, nauke i sporta – siže renesanse potrebne na globalnom nivou. A renesansni čovek je često partijski nastrojen – partiji dobrog šaha.
